USPOMENA NA SUPRUGU: Ljupka i Era Ojdanić pre dve godine ispred svoje kuće
Prvi put posle smrti supruge odlučio je da "otvori" dušu za "Vesti".
– Nisam ni sanjao da će mi biti ovako. Bilo gde da pogledam, vidim samu nju. Plačem kad vidim cveće koje je zasadila. Bila je moja kraljica i moja svetica, najbolja žena koju sam ikada sreo. Stalno se borim sa suzama i ne mogu da verujem da je više nema – počinje svoju ispovest Ojdanić.
Nepokretna majka
Pored brojnih obaveza Era brine i za majku Radinu, koja je već mesecima nepokretna. |
Posle četrdesetodnevnog pomena Ljupki, skinuo je crninu, kao i svi ostali iz njegove porodice osim njihove najstarije ćerke Milene koja će majku žaliti godinu dana.
– Ne žali se odelom, već dušom. Ja radim sa narodom, ne vole ljudi crninu i tugu. Mileni i meni je najteže, oboje smo smršali, kaiš na pantalonama pritegao sam na poslednju rupu. Ljupkina smrt je najteži trenutak u mom životu. Ona nije bila stub naše kuće i porodice, već temelj.
U poslednje vreme često se priseti njihovog venčanja daleke 1966. godine. Ljupka je imala samo 17 godina i, kako kaže, bila je prava lepotica.
– Bilo je prelepo venčanje, samo sam gledao u nju i nikako mi nije bilo jasno kako sam osvojio takvu lepoticu. Ja mršav, nikakav sa dugim zulufima, najveće su mi bile oči i nos, pitao sam se u šta se zagledala…
Tokom 43 godine braka svašta su prošli. Ljupka je stoički podnosila njegove hirove i vanbračne izlete. Na njen zahtev je priznao dvoje vanbračne dece, ali posle svih avantura uvek se vraćao njoj i nikada nije poželeo da je napusti.
– Uvek mi je govorila: "Znaš, Andrija, budi čovek! Nemoj nikada nikoga da prevariš." Bila mi je sve u životu – ljubav, snaga, podrška, savest… Nikada se nije žalila, kod lekara je bila tri puta u životu, a radila je za troje. Nekoliko dana pred smrt mi se požalila da se brzo zamara. Po njenoj želji, odveo sam je na VMA, a lekari su pronašli sedamdesetprocentno zakrčenje arterije. Uradili su intervenciju, ali naleteo je tromb i prosto joj razneo srce… Brzo je otišla, ostavljajući me samog i očajnog.
Spas nalazi u poslu oko motela, ali još ne može da zapeva.
– Pevao bih, ali neće duša, neće srce. Grlo mi se steglo, knedla stala, suze jedva zadržavam. Nema tih para na svetu za koje bih sada zapevao. I to što se pojavljujem po emisijama, pa izgleda da pevam, nije pevanje. Jedva da i usta otvaram. Kažu ljudi da vreme leči sve, a ja ne verujem.
Teško da će bol u mojoj duši ikada otupeti. Idem na groblje, palim sveće, ali nema tih reči kojima bih opisao koliko patim za ženom mog života. Da nije bilo nje, ko zna da li bih ja danas bio ovo što jesam. Ja sam putovao i jurcao nikada ne brinući da li su deca gladna i žedna, da li je kuća zbrinuta, da li motel radi. Nikada više ništa neće biti kao pre.