Da se pitao njegov otac, Aleksandar – Saša Matić bi danas verovatno bio profesor klavira. Popularni 31-godišnji pevač ne kaje se zbog svoje dečačke neposlušnosti jer je zahvaljujući njoj ostvario sve snove. Munjevitom brzinom je osvojio publiku, tako da danas nema koncerta ili žurke na kojoj se po nekoliko puta ne traže njegovi hitovi "Maskara", "Kad ljubav zakasni", "Neke ptice nikad ne polete", "Poklonite mi nju za rođendan"…
ivotna priča ovog umetnika, inače slepog od rođenja, mogla bi da posluži kao siže za film. Rođen je 26. aprila 1978. u Drvaru, gde je do sedme godine živeo sa bratom blizancem Dejanom, koji se takođe otisnuo u muzičke vode, mamom Dragicom i tatom Zoranom. Kad je napunio tri godine, dobio je od bake prvu, malu rusku harmoniku sa 16 basova. I danas se seća tog trenutka:
Tara muzikalnija od Aleksandre
|
– Zamislite moju sreću kada sam naučio prvo kolo i dobio prvi aplauz. Neku godinu kasnije, hit je bila pesma Miroslava Ilića "Pozdravi je, pozdravi". Tu pesmu sam odmah "skinuo", a potom sam naučio da sviram "Druže Tito, mi ti se kunemo".
Selidba u Beograd mu je, priznaje, teško pala i patio je za Drvarom narednih deset godina.
– Upisao sam Zemunsku gimnaziju, pa srednju muzičku školu. Već u to doba počeo sam da pečem zanat po kafanama. Kući sam dolazio u šest ujutru, a u školi sam morao da budem u osam sati. Profesor mi kaže: "Ajde, Matiću, sviraj Šopena i Mocarta", a ja ne znam ni ko su oni, ni kako se zovem. U glavi mi je bubnjalo od harmonike. Bio sam dobar đak. U junu, na oglasnoj tabli je stajalo: "Aleksandar Matić – nagrada za najbolju muzičku interpretaciju u školi". Profesor mi je tada iskreno rekao: "Čestitam, dobio si peticu, najbolji si, ali moram da ti kažem i to da još nisam video većeg idiota!". Govorio mi je da sam veliki talenat, ali da ću propasti ako se ne budem držao knjige.
Školske drugarice su ga, seća se Saša, zadirkivale zbog narodnjaka, ali im je on održao lekciju:
– Na jednom velikom odmoru kupio sam užinu za celo odeljenje. Drugarice su me pitale koji je povod, nisam hteo da im kažem. Tek kada su je u slast pojele, rekao sam im: "E, to vam je užina od onih ‘fuj’ narodnjaka".
Priznaje da je bežao sa časova klavira zbog čega je, pred školskim drugovima, zaradio šamar od oca.
– Nisam bio ni na jednom času od septembra do decembra, a kada je tata došao kod profesora da vidi kako napredujem i kad je čuo da me nema u školi, pitao me je: "Kako ti je, sine, na časovima klavira? Šta ti radi profesor?", odgovorio sam: "Pa, ne znam baš, nema ga dugo, stalno je na časovima vožnje". Tada sam shvatio koliko tešku ruku ima moj otac.
Srednju muzičku školu je, ipak, završio, ali nije upisao Akademiju, što je razočaralo njegove roditelje.
– Nikada se nisam pokajao što sam se okrenuo živoj svirci po restoranima i što nisam stekao fakultetsku diplomu. Dva posla se ne mogu raditi istovremeno. Iako je mojim roditeljima bilo žao što
Marina je prava lafica
Seća se i susreta sa Marinom Tucaković, koja mu je kasnije napisala pesme za prvi album. |
nisam nastavio školovanje, uvek sam imao njihovu beskrajnu podršku. Uostalom, prvu klavijaturu sam dobio od oca. Stvarno sam bio muzički fanatik. Uvek sam stvarao nešto novo, a u kupatilu sam redovno pevao. Pratio sam manifestacije poput "Hit parade", "Poselo Beograda 202"… Čim izađe novi album, bio narodnjak ili zabavnjak, odmah sam ga kupovao i preslušavao. Išao sam na koncerte, nikada nisam slušao samo jednu vrstu muziku. I dan-danas slušam sve. Imam sve albume "Riblje čorbe", Halida Bešlića i drugih…
Saša kaže da je dragoceno iskustvo koje je stekao nastupajući u beogradskim restoranima i kafanama.
– Moja prva svirka bila je u klubu "Španac" na Novom Beogradu, gde sam radio oko tri godine. Ali, moj prvi susret sa publikom nije bio u "Špancu", već sam vatreno krštenje imao 8. marta 1994. u restoranu "Tržnica" na Šumadijskom trgu na Banovom brdu. Svirao je orkestar Ratka Jovanovića, koji me je među prvima zapazio kao dobrog pevača i svirača. Sa mnom su tada bili drugari iz srednje škole i terali me da pevam pošto su me slušali na nekim probama. Zapevao sam "Zajdi, zajdi", i kada sam završio prvu strofu, doneli su mi mikrofon u ruku i nastavio sam da pevam. Nisam znao gde sam od uzbuđenja.
Tada sam prvi put osetio tu atmosferu, taj aplauz, euforiju i sve što ide uz dobar i kvalitetan nastup. U tom trenutku imao sam želju da zagrlim sve prisutne. Od prevelike radosti sutradan nisam otišao u školu.
Posle toga svirao je po klubovima "La
Kosta", "Pirana".
– Mnoge folk zvezde dolazile su da me slušaju: Mira Škorić, Džej, Ana Bekuta, Maja Marijana, Šaban Šaulić, Aca Lukas. Svi su me požurivali da snimim ploču ali tek 2001, od novca zarađenog u kafani, finansirao sam prvi album, nakon čega sam gostovao i u Bijeljini, Banjaluci…
Seća se da ga je Džej nagovarao da snimi ploču, kao i da su ga zvale Ana Bekuta i Maja Marina da nastupa zajedno sa njima.
– Ipak, vrhunac moje sreće je bio kada me je pohvalio Šaban Šaulić, koji mi je u jednu ruku bio idol. I Aca Lukas je imao veliku ulogu u mojoj karijeri. Prvu veliku tremu sam imao kada sam
Trijumf u Budvi
Posle dva albuma i uspešnih turneja, kako po Srbiji i Crnoj Gori tako i u dijaspori, Saša je želeo da se predstavi publici i u drugom svetlu. Takmičio se i pobedio na Budvanskom festivalu 2003. godine. |
gostovao na koncertu Ace Lukasa u "Pioniru" 1999. To je bilo pre moje prve ploče. Bila je velika odgovornost pojaviti se na bini pred tolikom publikom. Zaista mi je bila čast što sam pevao na koncertu jednog tako dobrog pevača.
Kada je snimio prvi album, Saša je održao spektakularni koncert u Domu sindikata u Beogradu. U prepunoj sali svi su pevali njegove pesme.
– Mislio sam da je to za mene ipak bilo prerano. Nekako sam bio skeptičan. Međutim, svi su me ubeđivali da treba to da uradim. Oduševljeni idejom, najzad su ubedili i mene. Koncert je održan 4. juna 2001, bilo je predivno. Iako je album izašao 15. marta, publika je već znala sve moje pesme.
Saša kaže da nikada tokom karijere nije imao neprijatnosti.
– Pevao sam i svirao i podzemlju, i profesorima, i lekarima… Svi su uživali u
mojim pesmama. Ni 90-ih, ratnih godina, ne pamtim nijedan ružan događaj. Sve sam svirao i pevao, od sevdalinki do pesme "Morem plovi jedna mala barka". Na primer, pevao sam na svadbi u Beogradu i pevao sam neku pesmu od Lea Martina, a gosti su mi rekli: "Ma sviraj neku ćirilicu". Svirao sam i na svadbama i na ispraćajima pod šatrama i ničeg se ne stidim. Sve sam postigao zahvaljujući ogromnom trudu i radu.
U dosadašnjoj karijeri snimio je nekoliko dueta, ali za sada ne planira još neki. Dobitnik je i na desetine nagrada. Uglavnom su ga birali za pevača godine, a njegove pesme za hit godine.
– Nikada mi motiv u životu nije bio novac, presrećan sam što sam uspeo da dotaknem zvezde.
