U obrazloženju dodele nagrade 1996. godine, Nobelov komitet je Šimborsku nazvao Mocartom poezije, ženom koja je spojila eleganciju jezika sa “žestinom Betovena”.
Najbliži prijatelji pamte je kao skromnu i smirenu osobu. Niti je volela da postavlja pitanja kojima bi zadirala u tuđu intimu, niti je volela da govori o sebi. Nije volela hvalisanje ni proslave. Nije volela ni da priča o literaturi kao ni o tehnici pisanja poezije, verujuću da umetnici treba da se iskazuju samo kroz svoj rad.
Poezija Vislave Šimborske opisivana je kao istovremeno duboko politička i razigrana, a ona kao pesnikinja koja humor koristi na nepredvidljiv način.
Šimborska, koja je važila za “veliku damu” poljske poezije, rođena je 1923. godine u oblasti Poznanja, a studirala je u Krakovu gde je i provela veći deo života.
Pesme je počela da objavljuje 1945. ali se docnije odrekla svoje dve prve zbirke objavljene 1952. i 1954. jer su obe predstavljale pokušaj prilagođavanja zahtevima socrealizma.
Kritičari su ocenjivali da njena poezija oličava savršeno jedinstvo dubokog etičkog i fizolofskog stava i lirski poetski izraz.
Objavila je desetak zbirki poezije od kojih je većina prevedena kod nas. Uz to, Šimborska je prevodila i francusku srednjevekovnu peoziju, a objavila je i dve zbirke književnih kritika.
