Televizijski program u Srbiji je dosta oskudan, ali to nije ništa drugačije od onoga kakvi su intelektualni i kreativni dometi najvećeg broja građana, ubeđen je Želimir Bojović, analitičar medija, dugogodišnji novinar i producent.
– Često se kaže da građani imaju vlast kakvu zaslužuju, ali imaju i medije kakve zaslužuju. Osim ako nije reč o TV formatima koji su kupljeni (franšiza), oni su suočeni sa neverovatno malom količinom novca, a treba da proizvedu neki efekat. Zato se onda ide na jako primitivne stvari – ili se pravi emisija u kojoj je voditelj drčan i viče u kameru, ili se ubacuju skandalozni elementi da bi izazvali gledanost. Namera je da se podignutim suknjama i otvorenim dekolteima ili ljudima koji na televiziji izgovaraju reči koje ne bi trebalo, što više šokira, jer danas u Srbiji medije interesuje samo gledanost koju mere agencije i od koje zavisi koliko će zaraditi – zaključuje Bojović.
Televizija i građani su sistem spojenih sudova, ističe naš sagovornik, višegodišnji producent intervjua na Al Džaziri Balkans.
– Urednici sa TV obično vole da pravdaju program pitanjem poput – šta li zanima mog gledaoca u Pirotu? A to je, u stvari, obično izgovor da se napravi neki skandalozno glup program. Danas je i crna hronika zauzela prve minute informativnog programa, iako to ranije nije bio slučaj. Ljudi inače vole da čuju o tim strašnim stvarima, jer u nemaštini u kojoj danas živimo, te strašne stvari kažu – dobro je, nisi ti loše prošao, mogao si da budeš kao ovaj nesrećnik. Ta crna hronika zapravo ispunjava sve više medijske sadržaje, jer ljudi, generalno, vole da stave prst u hladnu vodu straha, posebno kada čuju da je neko nekoga ubio i na taj način dobijaju lažnu sliku "dobro je, bar mi nismo takvi" – kaže naš sagovornik.
Bojović tvrdi da je čista laž da na medijskoj sceni u Srbiji ima kreativnosti, a kao neko ne da da se ona ispolji:
– To je kao neka reka ponornica koja ide negde i tek poneki put izađe na površinu i mi je vidimo. Imamo urbanu legendu kako u Srbiji živi neka kreativnost.
Na domaćoj medijskoj sceni Bojović ne misli da će biti bolje, iako ističe da je za izvesne stvari optimista.
– Da bi bilo bolje, morali bismo da promenimo ceo medijski personal. Postoji mala grupa ljudi koja ozbiljno promišlja kako bi mediji trebalo da izgledaju, ali ta grupa postaje još manja kada dođemo do toga da li oni imaju praktične veštine za ono o čemu pričaju?
Želimir Bojović podseća da je nedavno u Skupštini Srbije održana debata o slobodi medija koju je napustila Snježana Milivojević, profesor sa Fakulteta političkih nauka.
– Dakle, mediji su došli da razgovaraju o medijima i oni to ne umeju, jer su njihovi zastupnici primitivni, bezobrazni, agresivni i nemaju problem da ponašanje u svojim medijskim kućama prenesu i u Narodnu skupštinu.
Međutim, to ne treba da zastraši građane. Jer nakon višegodišnjeg rada u nekim od najuticajnijih medija mogu da tvrdim da ne treba precenjivati važnost medija.
– Oni zapravo ništa ne kreiraju. Ne mogu niti treba da vaspitavaju, niti da upućuju. To nije uloga medija. Postoji čitav niz drugih veština koje bi roditelji trebalo da nauče svoju decu da bi stigli do mesta na kojem će mediji biti samo još jedan elemenat u njihovom kritičkom čitanju i promišljanju. Mediji suštinski ne moraju da budu odgovorni za gluposti koje se ovde dešavaju, ali na neki način jesu zbog bliskosti s politikom. Ipak, suštinski je važnije kakve su škole i univerziteti, zatim kakvi se udžbenici pišu i da i decu i studente uče ljudi koji umeju da prenesu znanje, a ne šta je na TV programu. Uvek možete da promenite kanal.
Provera i provera
– Svako je informisan, onoliko koliko želi da bude. Mi sami stavljamo tačku gde mislimo da je dovoljno. Ali i za građane, kao i za novinare mora da postoji jedno ultimativno pravilo, proveravaj, pa opet proveravaj – kaže Želimir Bojović.
Smrt kulture
Želimir Bojović upozorava da u Srbiji nema emisije o kulturi, jer kulture u Srbiji nema:
– Ovde kada govore o kulturi svi kažu da nema para, misleći na državne pare. To je poražavajuće. Političari, pak, ponavljaju kako u kulturu treba ulagati, ali oni nemaju ni naznake onoga o čemu pričaju. Kultura je deo rezervisan za ozbiljna društva koja imaju novac. Društva koja nemaju novac, imaju, možda, pojedince poput Marine Abramović koji mogu da čine vrhove te neke lokalne kulture, ali se ta sredina, samo zbog jednog imena, ne može smatrati vrhunskom.
Biznis sektor
– Najbolji program koji mogu da preporučim je biznis sektor Marka Pavlovića na Al Džaziri Balkans.
– To je divan format od 30 minuta ispunjen vrhunskim kadrovima, inteligentno, šarmantno, provokativno, a pri tome govori o biznisu na način koji je i informativan i inspirativan – kaže naš sagovornik.
