Kad je jedan naš gastarbajter otišao na pečalbu, od svog nemačkog stanodavca naučio je kako se usađuje patriotizam i neguje kult reprezentacije. Nemci su igrali neku utakmicu, a tri klinca, nijedan nije dogurao do deset godina, zabavljala su se u dvorištu. Pater familijus ih je pozvao da gledaju pancere, ali se dečurlija zaigrala i kao i većina mališana na ovom svetu svojoj maštariji dala prednost u odnosu na besomučno trčanje za loptom čika u šarenim dresovima. Posle dva-tri neuspešna dozivanja, otac je ustao iz fotelje i uz malu pomoć onoga za šta kažemo da je iz "raja izašlo" dovukao pred televizor svoja tri mangupa.
Na zaprepašćenje Srbina stanara što je decu istukao zato što su radije htela da se igraju nego da gledaju fudbal, gazda mu je kratko i precizno, što bi se reklo po nemački, objasnio: "Moraju da gledaju jer igra Nemačka!"
Ne bi bilo čudno da su sva trojica nekadašnjih neposlušnih dečaka u utorak bili deo egzaltirane mase koja je ispred Brandenburške kapije dočekala svetske prvake.
Slika pola miliona ljudi na centralnom berlinskom trgu dok slave i pozdravljaju svoje fudbalske ikone, svetske šampione, obišla je planetu. Mercedes Benc, još jedan nemački brend, obezbedio je otvoreni autobus za reprezentaciju iz kojeg su Klose i drugovi otpozdravljali sunarodnicima.
Mnogi od njih su satima strpljivo čekali da ugledaju nove nacionalne junake. Let s nemačkim reprezentativcima iz Rio de Ženeira kasnio je nekoliko sati jer su ih brazilski domaćini na aerodromu "ispratili" udesom kamiona s prtljagom. Ali osim ovog strpljivog navijača, nas više zanima kako su uzvratili strogi nemački poslodavci prema fudbalom zaluđenoj radničkoj klasi.
Dali su mogućnost zaposlenima da izađu ranije s posla i proslave pobedu na koju je nemačka nacija čekala skoro četvrt veka! Sada se već uveliko priča da je ih dočekalo više ljudi nego što je pre 25 godina slavilo pad Berlinskog zida!
Cela ta slika proslave titule menja predrasude o Nemcima koji osim reda, rada i požrtvovanja umeju da se vesele samo uz bure piva na Oktoberfestu. Raduju se, s pravom, disciplinovani Nemci uspehu svoje reprezentacije, makar i preplaćenih fudbalera. Važno je da gladijatori današnjice igraju pod nacionalnim grbom i – pobeđuju.
A kako je to u zemlji Srbiji? Kad se srpska reprezentacija vrati s nekim odličjem i to proslavi ispred Skupštine grada, gotovo isti broj onih koji nadahnuti nacionalnim ponosom dođu da otpozdrave šampionima dobije odgovor u ironičnim, ismevajućim komentarima dežurnih cinika: "Daj Srbinu hleba i igara i eto ti fešte i socijalnog mira."
Kada je Novak Đoković podelio sreću sa svojim zemljacima zbog osvajanja prvog Vimbldona, dežurni smarači ni tada nisu štedeli tipke: Dosta im je tog zaluđivanje nacije Novakom. On igra za sebe, a ne za narod, zašto ne plaća porez u Srbiji? Da li ste videli da velike nacije proslavljaju tako bučno i pompezno sportske pobede? Ne! Samo one sirotinjske u južnoj Americi i mi u kosmosu izgubljeni Srbi…
Kako li sada dežurni kritičari svega što nosi oznaku "made in Serbia"
objašnjavaju ovaj dernek u crno-crveno-zlatnoj boji najproduktivnije evropske nacije? Verovatno će naći izgovor da Nemci s prosečnom zaradom od 3.500 evra to sebi mogu da priušte, kao što mogu i godišnji odmor od 30 i kusur dana i više od 10 neradnih dana državnih praznika.
Problem je što broj sati na poslu ne podrazumeva i dobro obavljen posao i to što srpski poslodavci misle da će od radnika imati više vajde ukoliko ga duže prikuje za mašinom.
Zato od Nemaca treba učiti organizaciju i efikasnost u radu, kao što bismo mi njima mogli da posudimo malo mašte u proslavi sportskih pobeda.
