Ružica i Vladanka, dve prijateljice, Srpkinje koje godinama žive u Italiji, nisu ni naslućivale da će do kraja života pamtiti 29. jun 2021. godine kao dan kada su se suočile sa najtežim mogućim iskušenjem.
– Bio je vreli letnji dan, sudbinski i za Ružicu i za mene. Shvatila sam koliko je tanana linija između života i onostranog. Krenule smo iz Padove u posetu mojoj sestri, koja živi u okolini Vićence, ne sanjajući kakva nas zla kob čeka u zasedi. U gostima smo uživale, pričale, smejale se, šalile, jele lubenicu. Odlučile smo da krenemo nazad. Njoj je odjednom pozlilo u automobilu. Rekla mi je da joj je muka i da otvorim prozor. Na sreću, imale smo vodu. Zaustavila sam kola, ona je popila dva-tri gutljaja vode i prešla na zadnje sedište kako bi podigla noge. Narednih pet minuta vrtelo joj se u glavi. Odmah sam shvatila da to njeno stanje ne može da izađe na dobro. Nešto u meni mi je govorilo da treba da je odvedem do Hitne pomoći. Pitala sam je da li oseća bol u grudima. Rekla mi je samo da joj trnu ruke – opisuje Vladanka dramatičnu situaciju.
Traženje spasa
U magnovenju je krenula kolima ka Montekiju Mađoreu, ali pošto je bolnica bila zatvorena zbog kovida, krenula je u Hitnu pomoć u Arzinjanu.
– Uključila sam navigaciju, vozila najbrže što sam mogla i sve vreme je zapitkivala kako je, bodrila da diše i govorila joj da stižemo za par minuta. I tamo je zbog korone vladalo vanredno stanje. Izašao je jedan medicinski brat, približila sam auto sa Ružicom koja je još bila u svesnom stanju. Na moja pitanja kako je, odgovarala je: ‘Dobro, dobro.” U kolicima sam je uvela u bolnicu. Vratila sam se da preparkiram automobil. Kada sam se vratila, bolničar joj je napravio elektrokardiogram, rekao mi je da je reč o napadu panike i dao joj neke kapi za pod jezik. Ja sam ga pitala da li je siguran u tu dijagnozu, insistirala sam da to treba proveriti jer mi je unutrašnji glas govorio da je reč o nečem opasnijem – priča Vladanka.
Pokušaj oživljavanja
Vladanka je uzela Ružičinu torbu i nalaz EKG-a. Sa medicinskim bratom je svoju prijateljicu iznela u hodnik.
– Kad sam sve spustila na pod pomilovala sam Rušku i rekla sam joj da se ne brine, da će sve da prođe i da sam javila njenom mužu. Pitala sam je da li postoji nešto što je muči, jer je prethodno plakala. Ona je odjednom digla obe ruke iznad glave, ukočila se i pomodrila. Ja sam vrisnula iz sve snage i pozvala medicinskog brata, bio je to toliko snažan krik da su svi istrčali iz jedne sobe, ubacili smo je u prostoriju za reanimaciju i počeli su da je oživljavaju. Ja sam ostala ispred, na kolenima i istog trena počela da se molim. Automatska vrata su se otvarala i zatvarala, mogla sam da je vidim na krevetu za reanimaciju; oni su pokušavali da je vrate u život, čula sam i prvi i drugi, treći, četvrti, peti put, možda i šesti. Uspeli su da joj povrate otkucaje srca, ali su mi rekli da je i dalje u životnoj opasnosti. Pitali su me da li je
Ružica na nešto alergična. Odmah sam pozvala njenu sestru da bih dobila tu informaciju. Te iste noći stigli su njen muž Mario i njen otac. Odmah su je prebacili u bolnicu u Vićencu kako bi joj bio ugrađen stent – kazuje Vladanka za “Vesti”.
Veštačka koma
Ujutru se Vladanka vratila kući izbezumljena, očajna, uplašena.
– Ružicu su stavili u veštačku komu. Operacija je protekla besprekorno. Kada se probudila i videla dr Oliveru, kojoj je na pločici na mantilu pisalo ime, pomislila je da je to njena mama, koja se isto zove. Posle su je prebacili na rehabilitaciju na jezero Garda. Otišla sam da je vidim živu, jer sam je zadnji put videla mrtvu. Bilo mi je teško, ali sam je hrabrila da će sve biti dobro. U sebi sam taložila anksioznost, ali se ipak sve dobro završilo. Kada se Ružica vratila kući, priredili smo joj dobrodošlicu u mom dvorištu. Bila je to zabava iznenađenja sa njenim brojnim prijateljicama – priča Vladanka.
Razgovor sa Bogom
Ona kaže da je, analizirajući kasnije događaje 29. juna, zaključila da je sve nekako bilo predodređeno.
– Tog dana uzela sam automobil mog muža koji je jači od mog, shvatila sam da ne treba da vozim za Padovu, nego da treba da se uputim pravo u Hitnu pomoć, to je bilo presudno. Kao da je sve unapred bilo zapisano. Brojanicu sa Svarovski kristalima koju sam kupila u Hramu Svetog Save skinula sam sa ruke i počela sam neumorno da se molim Gospodu i svim svetiteljima da mi vrate moju Rušku. Sve to bilo je čudesno, ličilo je na snoviđenje. Kažu da je molitva razgovor sa Bogom – kaže Vladanka.
Ružičina zahvalnost
Veliku zahvalnost prema svojim spasiteljkama Ružica će nositi do kraja života u sebi i u svom srcu, istom tom koje je doktorka Olivera Rašović držala u svojim rukama. Sudbina je htela da ih Ružica sretne na svom putu proviđenja. Ta dva anđela su držala u svojim rukama njen život, svaka na svoj način.
