Slikarstvom je počeo da se bavi pre 50 godina, a njegove slike privlače publiku kao i prvog dana. Janoš Mesaroš, svetski poznati umetnik, ljubitelj konja i života u panonskoj ravnici, veoma je plodan slikar.
Imao je širom sveta više od 300 samostalnih izložbi na kojima se predstavio sa više od 7.000 slika! U sebi je prepoznao slikara tek kad je, zbog teške povrede kičme, bio prinuđen da napusti profesionalno igranje fudbala.
Bilo je to 1969, kad je imao 26 godina. Mesarošev dobro znani umetnički potpis su motivi i isečci ravnice koji se uzdižu u nebesa. Njegova platna su nezamisliva bez uzletelih konja koji su njegov zaštitni znak.
– Kada čovek zađe u godine, a ja sam ih nabrojao 76, onda ništa više ne mora – kaže Mesaroš.
Njegove slike osvojile su ceo svet, a pre tri godine na izložbi u Pekingu njega je osvojila sjajna kineska publika. Izazov mu je da napravi izložbu u Moskvi. Iz prvog braka ima ćerke Moniku i Ana Mariju, dok je u drugom dobio sina Viktora. Živi i stvara u Beogradu.
Crteži iz bolnice
– Rođen sam 30. januara 1943. godine u Novom Bečeju, od oca Mihalja i majke Eržebet. Bilo nas je troje dece: brat Mihalj, poznati fudbaler koji je igrao za Partizan i jugoslovensku reprezentaciju, sestra Ilona i ja. Moja porodica je u Vojvodini takoreći oduvek, otac je bio stolar i imao je vinograd, majka vredna domaćica koja nije znala za predah. Osnovnu školu završio sam u Novom Bečeju, dok sam srednju tehničku završio dve godine u Novom Sadu, dve u Tuzli. Moj stariji brat je počeo da igra fudbal, pa sam ga ja pratio na treninzima, utakmicama. Odrastao sam na stadionu JNA i družio se sa bratovljevim saigračima, sa Bebekom, Zebecom, Milutinovićem. Najviše sam voleo Zorana Miladinovića, bio mi je nekako najsličniji po karakteru. Kad je moj brat prešao 1961. godine u tuzlansku Slobodu, i ja sam kao omladinac od 17 godina krenuo za njim.
– Bio sam standardni član tima šest-sedam godina. Bio sam veoma borben i vredan. Ali 1969. godine na jednoj utakmici teško sam nastradao. Imao sam tešku povredu kičme, godinu dana bio sam nepokretan, ali sam bio veoma optimističan i siguran da ću prohodati. U bolničkoj postelji počeo sam da crtam, u početku je to bilo iz razonode, a posle iz želje. Pravio sam portrete, a odmah tu u bolnici ohrabrio me doktor Bora Vujadinović. On je bio naš prvi kardiohirurg koji je radio operacije na otvorenom srcu. Rekao mi je da sam pravi slikar, da posedujem redak talenat. Otada slikarstvo postaje moj život, a fudbal samo lepa uspomena. Posle operacije sam otišao u Novi Bečej i tu sreo Dragoša Bunjevačkog, poznatog naivnog slikara. Počeo sam da stvaram i izlažem svoja dela, ali sam se od ostalih naivnih slikara razlikovao specifičnim stilom koji sam vremenom izbrusio. Kad se uđe u svet slikara i slikarstva vrlo brzo se vidi ko je autentičan i tu nema dileme.
Publika voli konje
– U to vreme naivna umetnost je doživela pravi procvat. Prvu samostalnu izložbu imao sam u Stokholmu 1972. godine. U tom trenutku sam mislio da sam se popeo na krov sveta. Gledajući iz ove perspektive ta izložba je bila samo mali korak, jedan dan od ovih 50 godina mog profesionalnog bavljenja slikarstvom. Koliko sam morao da pređem, koliko sam morao da naučim, koliko napora da izdržim. Slikarstvo mi je donelo mnogo radosti, ali i puno gorčine.
– Put do istinskog stvaralaštva je vrlo težak, onda sam počeo da putujem. Obilazio sam sve velike muzeje i uživao gledajući remek-dela velikih slikara. Budimpešta, Prag, Pariz, Madrid, nema gde nisam bio. Najuzbudljiviji slikar za mene je Salvador Dali. Volim njegov nadrealizam, njegovu energiju. Jedino mi se nije svidela ta njegova užasna preciznost, jer moj temperament to ne podnosi. Sliku pravim u jednom dahu i više je ne diram. Ako valja valja, a ako ne valja, lako ćemo je premazati. Shvatio sam da moram osloboditi taj moj nestašni duh, evo i sada u dubokoj osmoj deceniji života mi se čini da je dan prekratak za sve stvari koje želim da učinim.
– Na svim mojim slikama pojavljuju se konji. Ja bih možda i voleo da to nije tako, ali publika traži konje na mojim slikama. Desi mi se da nacrtam sliku bez konja, a onda mi kažu: “E kad bi tu bila još dva konja, to bi bila odlična slika” i otud konji na mojim slikama. Ljudi ih traže! Imao sam više od 300 izložbi širom sveta, još mi je Rusija ostala izazov.
Očaran Pekingom
– Pre tri godine imao sam izložbu u Pekingu. Ambasadorskom poštom moje slike su otišle za Kinu. Potpuno me osvojila kineska publika, osvojila me Kina. Velika zemlja, vredni ljudi, sjajna publika. Zanemeo sam koliko mi ništa ne znamo o toj velikoj zemlji. Obišao sam sve velike gradove sveta, ali nijedan nije ni nalik Pekingu. Kinezi su nas vodili u fabrike za preradu žada, šta oni sve ne prave od žada, gledali smo slikare koji rade sa svilom, tačku po tačku, ali to nije goblen, to je prava kineska umetnost.
– Prvih deset godina moga rada pravio sam po dve izložbe mesečno, to je mnogo. Celu Vojvodinu sam prešao, na moje izložbe dolazile su sve generacije, porodice, a u salama se osećao miris naftalina. Zašto, pa ljudi su čuvali odelo u ormaru tokom cele godine i onda na izložbu ga oblačili tako da je mirisalo na naftalin. Sa radošću se sećam mojih izložbi u Italiji, Sloveniji, Brazilu, Americi. Kad je uveden embargo našoj zemlji, to nikako nisam mogao da shvatim, a to je kad neke sile odluče da satanizuju jednu zemlju.
– Prvu izložbu posle toga imao sam u Parizu, jedva sam spakovao četiri velike kutije mojih slika. Uslov je bio da nemam prava da bilo šta prodajem, nego da ono što odnesem moram i da vratim. Kad se završila izložba, ja sam moje slike spakovao u tri paketa. I, naravno, carinici gledaju jedan paket nedostaje. Imao sam vrlo neprijatan trenutak da moram da dokazujem da su moje slike moje i da nisam ništa prodao. Tada sam doneo odluku da kad krenem u beli svet uzmem svoje koferče, slike stvaram na licu mesta i to je zaista sjajna stvar. To mi je bilo veliko olakšanje, zakupim negde atelje i slike stvaram na licu mesta.
Čudesni Brazil
– Poseban utisak na mene je ostavio moj put u Brazil. To je sjajna zemlja slobodnih ljudi. Trideset vrsta banana sam tamo video, nisam ni znao da toliko postoji. Zemlja muzike, karnevala, sunca i mora. To se pojavilo u mojim slikama. Pre nego sam stigao u Brazil, proneo se glas da dolazi jedan slikar koji slika konje. Moje slike su bile prodate pre nego što sam ih i naslikao! Šest meseci sam ostao u Brazilu, sav novac koji sam dobio od slika sam potrošio u toj zemlji. Jednostavno tako sam odlučio! Video sam njihove favele, video sam plažu od milion kupača, od toga 600.000 su bile žene, i to prelepe.
– Imao sam dve Fejsbuk stranice, pa su mi obe napadali i sad, eto, imam profil pod imenom Janoš Paprikaš i miran sam. Inače, veliki sam ljubitelj paprikaša. Pre desetak godina imao sam intervenciju na srcu. Volim reći da sam u mladosti sređivao karoseriju, tj. kičmu, a onda i motor, tj. srce. Sad sam, hvala bogu, dobro, ali teško je Lalu ubediti da živi bez šunke i čvaraka…
– U Panonskoj niziji čovek ima dva iskonska straha kad je reč o vodi, prvi je od suše, a drugi od poplave. Na slikama imam vodu, pa bundevu, kao simbol bogatstva, jer ako je bundeva velika i kukuruz je veliki. I danas u Kikindi postoji takmičenje čija bundeva je najveća. Sledeći simbol mi je salaš, a iznad salaša je veliki ambar za kukuruz. Ako je ambar pun, srećan je i salaš.
Plastična Amerika
– Išao sam često i u Ameriku, izlagao, ali i da posetim svog brata Mihalja koje je tamo živeo i umro pre nekoliko godina. Mnogo puta mi je predlagao da se preselim tamo. Međutim, kad sam otišao u tu Ameriku, meni se sve to pretvorilo u plastiku. Za mlade ljude Amerika jeste izazov, za starije baš i ne.
Mala kolonija velikog srca
Slikarka Nadica Josimović i ja smo se dogovorili da svake godine u leto skupimo desetoro-petnaestoro dece u Novom Bečeju sa kojima malo radimo, a onda ih pustimo da slikaju. Taj projekat se zove “Mala kolonija velikog srca”. Sa decom je mnogo lepše raditi nego sa odraslima.
Pobegao u Trst po farmerke
– Kao mladić sam pobegao od kuće u Trst da bih kupio farmerke. Kad sam se našao na čuvenoj pijaci Ponte Roso bio sam presrećan, jer sam našao željene farmerke, ali sam ubrzo i priveden od karabinijera i jedno vreme proveo u logoru. Nisam mogao da se vratim jer nisam imao ni kartu ni pasoš. Dugo sam ostao u Trstu, naučio i italijanski jezik i naučio da se snalazim u životu. To je za mene bila najbolja životna škola. Kad sam se vratio u Novi Bečej, srce mi je bilo puno, prvo jer sam dosta naučio, a i imao sam najlepše farmerke.
Policajci u glavi
– Kada sam se vratio iz Brazila, čuveni Minimaks me je pitao koje devojke su lepše, Srpkinje ili Brazilke. Malo sam razmislio i rekao koja je zapravo razlika između naših i brazilskih devojaka. Naše imaju “100.000 policajaca u glavi”, a njihove su neopterećene. Naime, kad se neki mladić udvara našoj devojci, onda se tu pitaju i baba i tetka i strika i ujka, tamo devojka sama odlučuje i procenjuje s kim će da izađe.
