Velika je muka s rečima, naročito u javnom i kancelarijskom jeziku, kako je to lucidno i inspirišuće pokazao Milovan Danojlić pre mnogaja ljeta, ali dokle ti problemi sežu nekad se pitamo i nikako da pronađemo odgovor. Zaista, postavlja se pitanje, zašto ljudi kojima je posao da pišu tekstove za javnost misle da svaka reč ima samo jedno značenje, ono osnovno, i da se sva druga moraju odvajati navodnicima. Da li je moguće, pitamo se, da neko misli da posle izjave košarkaškog selektora Đorđevića kako traži da igrači ginu na terenu sledi krvoproliće i masovne sahrane pa se mora ograditi navodnicima? Da li je moguće da neko misli kako će sve biti jasno samo ako stavi navodnike na reč sa više značenja? 
Danas ljudi ginu bukvalno na ukrajinskom i bliskoistočnom frontu, na ulicama Gaze, Donjecka, Luganska i ko zna gde još, ali ginu i majke da bi nabavile hranu deci, ginu radnici da bi zadržali posao u vreme krize, i naravno, ginu igrači za slavu otadžbine i pevači na koncertu za uživanje publike. Naročito onaj što gine da joj skine haljinu što šušti. Ginuti, dakle, ne znači samo rastati se s životom u borbi ili nesreći, nego i nešto slično, ali ipak drugačije: žrtvovanje svih snaga radi ostvarenja nekog cilja. Ovo značenje glagola ginuti, pokazali smo, prilično je često, jasno i samim tim dozvoljeno. Zato nam ne trebaju uzde od navodnika u ovakvim slučajevima. Primera kao što je naš ima mnogo, skoro koliko samih reči jer one vole da proširuju svoja značenja. Tako često čujemo kako je Čola zapalio Beograd nekim koncertom. Nisu potrebni navodnici ovde jer niko normalan ne bi pomislio da je gospodstveni Čolić poludeo i počeo paliti gradove. Ovo naročito zbog toga što publika čita svaki dan o nekome ko je zapalio diskoteku, halu, grad ili stadion, pa joj je zapaliti u značenju "podići na noge" i "doneti dobro raspoloženje" veoma poznato i odomaćeno, te samim tim i pravilno.
