Posle 20 godina rada u novinarstvu, Branislav Grković je naoštrio pero na drugačiji način i objavio zbirku kratkih priča zanimljivog naziva “Jureći ljubav”.
Knjiga je naslovljena po istoimenoj pesmi grupe Goribor, a naslovnica ilustrovana tako da figurativno oslikava najčešći ljubavni problem – mladić i devojka trče, svako u svojoj stazi zbog čega se nikad ne “sretnu”.
Ni muškarcima nije lako
Kroz 30 kratkih priča, Branislav je opisao neke od situacija zašto se ljubav ne desi, iako su možda pravi ljudi bili na pravom mestu u pravo vreme. Pisac Slavoljub Stanković je u recenziji knjige napisao da bi Banetove priče mogle biti crtice iz intimnog života svakoga od nas. I čitaoci se zaista pronalaze u njima. Verovatno im se zato i sviđa.
– Dobio sam komentare čitalaca različitog uzrasta. Dok stariji navode upravo da se svako može u njima prepoznati, mlađi su mi rekli da sada malo bolje shvataju neke stvari. Na primer, da i muškarci strepe. Ja sam samo želeo da onima koji čitaju knjigu bude lepo – kaže na početku razgovora za “Vesti” Branislav.
Da je tačno da se pronalaze, a i da im je lepo potvrđuje činjenica da je kafić u kojem je održana promocija bio pun žena i da su se mnoge zagonetno smeškale. Zato nismo mogli a da ne pitamo autora da li su priče autobiografske.
– Sve u knjizi je tačno! U priči po kojoj zbirka i nosi ime citiram Davida Albaharija iz njegove knjige “Mamac” u kojoj jedan od junaka kaže da je najveći problem pisanja, ujedno i najveća privlačnost u tome što pisac uvek piše o sebi. I čuvena Elena Ferante je jednom rekla kako čak i muški likovi u njenim knjigama imaju deo nje. Tako veliki pisci pišu i govore, a ja bih se pozvao na njih. Sigurno da u pričama ima i mene i ljudi koji me okružuju ili je nešto od toga iniciralo da neka priča bude napisana – navodi Bane kojem je “najjača” upravo gore spomenuta priča “Jureći ljubav”.
Njome se knjiga završava, ali ona nije poslednja napisana.
– Bila je 10. ili 15. koja je nastala. Posle nje sam poželeo ili možda shvatio da bi sve te priče mogle da budu knjiga, pa sam s više elana nastavio da pišem. Iako priče uglavnom nisu povezane, za nju bih mogao da kažem da ih sve povezuje, jer u suštini sve govore o ljubavi za kojom se juri – objašnjava Bane, koji na opasku da li je prava ako je treba juriti, uz osmeh odgovara da “ljubav ne bi bila ljubav da ne mora da se juri za njom”.
Škola kreativnog pisanja
Osim neospornog novinarskog talenta, više puta potvrđenog nagradama, da je talentovan i za književne forme ispostavilo se tokom škole kreativnog pisanja, koju je na beogradskom Filološkom fakultetu vodio pisac i profesor Zoran Živković. Zapravo, pre pet godina je tražio kurs o kreativnom pisanju, a upisao je Živkovićevu školu kreativnog pisanja umetničke proze. Greška ili sudbina, ko zna, a ironija svakako čuči u prvoj Banetovoj napisanoj proznoj rečenici: “Nikad nisam želeo da budem pisac.”
– A dopalo mi se da pišem na taj način. Potom sam dobio pohvale od profesora, pa sam se ohrabrio da to što pišem pokažem prijateljima i poznanicima, među kojima je bio i Slavoljub Stanković. I svi su mi rekli “daj još”. Moju pisaniju je video i pisac Miomir Petrović, od kojeg sam dobio elaborat sa pohvalama i sugestijama. Posle svega toga sam postao uveren ili bolje reći uvereniji da to što pišem možda ipak vredi i da bude objavljeno – priseća se pisac trenutka kad je imao 26 napisanih priča.
Verujući u Baneta, Stanković mu je rekao da napiše još četiri, a da će ga on povezati s izdavačem. I bi tako. Kao i sve, korona je odložila izlazak knjige, što se tek nedavno desilo. Prijatelji ga već sad teraju da napiše roman, ali on nije siguran da će se to i dogoditi.
– Volim da čitam kratke priče, a i prija mi da ih pišem. Ipak sam novinar koji uvek ima neki ograničen prostor da se izrazi – konstatuje Bane.
Svet po meri
Sam za sebe konstatuje da nema spisateljsku rutinu ili neko pravilo rada, već da dosta haotično piše, skače s teme na temu, bez fokusa. Naziru se, kaže, neke stvari, ali…
– Još je rano da bih mogao da kažem šta je to šta će biti sledeće. Pretpostavljam da bi mogla biti nova zbirka priča – nagađa tek otkriveni pisac.
Kako sam sebe opisuje, po obrazovanju i veroispovesti, a dodaćemo i po karakteru, Bane je novinar, koji se, priznaje, izgleda malo bolje snalazi u literarnom svetu.
– Njega možete stvoriti po svojoj meri, to je svet maštanja. Svet novinarstva je realnost, realnost je dosta surova, a novinarstvo u tom svetu degradirano. Kada bih morao da biram novinarstvo ili književnost, bez razmišljanja bih odabrao novinarstvo. To mi je prva ljubav koju sam napustio, pa joj se posle nekog vremena vratio – dodaje naš sagovornik.
Dakle, vratio se svojoj poslovnoj ljubavi (ponovo pliva u novinarskim mutnim vodama), a ovu intimnu još traži jer ga nije, kako tvrdi, obeshrabrilo trčanje u suprotnim smerovima sa simpatijama.
“Stigao si me”
U razgovoru sa čitaocima, Bane obavezno pita koja priča im se posebno dopada. To mu je uz obrazloženje zanimljivo da čuje.
– Zasad mi je najlepša stvar nešto što mi je drugar ispričao. Njegova supruga je videla knjigu pored kreveta i na kraju poslednje priče je napisala “stigao si me”. Ništa mu nije rekla, a on je poruku video tek kada je pročitao poslednju priču. Meni je to fenomenalno – konstatuje zadovoljno.
Nepresušna inspiracija
Iako su mu neki učeni ljudi rekli da se čitava književnost u suštini svodi na ljubav i smrt, Bane nije tendenciozno išao na to da mu ljubav bude centralna tema.
– Spontano se desilo da prva zbirka budu ljubavne priče. Zaista nisam planirao da bude tako – kaže iskreno.
Pohvala od kolege
Naš sagovornik se može pohvaliti sa dve nagrade NUNS-a za istraživačko novinarstvo i jednom Unicefovom za najbolji tekst o deci i dečjim pravima.
– Ipak, najveća nagrada mi je bila kad mi je, sada pokojni Miloš Vasić u maju 2006. odao priznanje. Radio sam tada na Radiju 202, a prošlo je mesec dana od prve nagrade. Pozvao sam ga za jedan prilog, a on mi je na kraju razgovora rekao da je bio u žiriju za NUNS-ovu nagradu i da mu se dopala moja emisija. Bio sam ubeđen da ne zna da postoji neki Bane Grković sa Dvestadvojke, a eto, znao je. I to je meni tada, a i sada, bilo važnije od same nagrade – iskren je Bane.
Pivara u kuhinji
Pisanje priča nije kraj Banetove kreativnosti i lepeze talenata. Zna, recimo, da kuva, i to odlično. Na Jutjubu gleda kako se pripremaju razna jela, pa onda pokušava isto. Zna da napravi piletinu i svinjetinu na razne načine, gulaše, pa i kolače. Za princes krofne je, neskromno kaže, majstor, a među prijateljima važi za eksperta za pasulj. Onaj pravi, vojnički. Toliko dobar da se drugarica naljutila na njega, a od muža skoro razvela jer je rekao da Bane pravi bolji pasulj od nje.
– Obožavam da pravim pitinu, vrstu italijanske salame. Pravim i sir mocarelu, pa ako još ispečem ćabatu, užitak je kompletan – nabraja on, a nama voda kreće na usta.
Kao da nas nije dovoljno “namučio”, dodaje da uz ove njegove specijaliteta savršeno ide Banetovo pivo. Nismo spomenuli da ga sam pravi u kuhinji? O da, i to od 2017. godine. Kako voli dobru hranu i dobro piće, a i po sopstvenom priznanju je pivopija, raspitao se gde može da kupi sastojke za pivo kako bi ga napravio u kućnim uslovima. I krenuo je…
Tvrdi da nije teško.
– Pravim ga u loncu od 30 litara. Kupim slad, kvasac i hmelj. Sve pomešam i izdvojim jedan dan za kuvanje. Posle samo treba biti strpljiv da pivo odleži oko četiri nedelje i spremno je – priča kao o najlakšem poslu.
Nije ga mrzelo, pa je napravio i svoju etiketu i naravno smislio naziv za piće sasvim logičan – Banetovo pivo.
– Dosad sam napravio nekoliko stotina litara. Očigledno premalo, jer svo pivo koje sam napravio je i popijeno – dodaje šeretski, uz opasku da bi pravio on i vino i rakiju, nego to baš ne može u kuhinji u stanu. Doduše, probao je s vinom, ali nije uspeo. Nije bilo kako je trebalo da bude, pa je odustao od namere.
Ostavio cigarete, obuo patike
Nekada strastveni pušač, danas je pasionirani sportista. Skoro.
– Sport me uopšte ne zanima, ali volim da trčim i vozim bicikl. Volim stvari u kojima pomeraš granice, a i najlepše je putovati na biciklu. Znao sam da ujutru sednem na bajs, odem do Novog Sada, pa se vratim preko Banata. Išao sam i do Uvca, pa se vratio preko Tare uz Drinu, a vozio sam i niz Dunav do Negotina i nazad – nabraja trase Bane.
Grković je jednom istrčao i Beogradski maraton, a sada je sebi postavio za cilj da sledeći put trasu od 42 kilometra pretrči za kraće vreme. Naravno, da bi u tome uspeo potrebne su ozbiljne pripreme za koje treba naći vreme. Za početak, cilj mu je, kaže, da do leta istrči 10 kilometara za manje od 50 minuta.
Smišlja aforizme kao od šale
Domišljat kakav jeste, Bane piše i aforizme. Već šest puta se pojavio u Trnu, čuvenoj rubrici za “istine sažete u jednoj rečenici”.
“U tOm” a ne “u tEm” Somboru
Iako duže živi u Beogradu nego u Somboru, u kojem je rođen i odrastao, Bane naglašava da je Somborac i da će to uvek biti. U rodni grad odlazi kad god mu obaveze dozvole. A koliko ga voli, najbolje pokazuje to da mu nije problem da zaustavi muziku u kafani ako ne izvode pravilno najpoznatiju pesmu o njegovom gradu.
– Umem da ih prekinem ako pevaju “U tem Somboru”, a ne “U tom Somboru” kako pesma ide u originalu i kako je mi Somborci pevamo. Ima i Somboraca koji pevaju “U tem”, ali ne bih sad o njima – dodaje.
