Mada je Srbija prošle godine nizom svečanosti obeležila vek od završetka Velikog rata, u Makedoniji, na Kajmakčalanu i dalje je više stotina grobova srpskih vojnika zaraslo u korov ili je potpuno neobeleženo. Bitka za Kajmakčalan vođena je od 12. do 30. septembra 1916. godine i bila je jedna od najvažnijih pobeda tokom proboja Solunskog fronta.
Ostaće upamćena po velikom broju poginulih, ali i činjenici da je srpska vojska uspela da zauzme bugarske položaje na visini od čak 2.524 metra, a zatim i da ih potisnu ka Mariovu.
Bugari su ovaj vrh nazvali Borisov grad tvrdeći da je vojno neosvojiv, a Srbi su ga prozvali Kapija slobode zato što su na tom mestu prvi put zakoračili u svoju otadžbinu posle nekoliko godina izgnanstva.
– Procena je da je srpska vojska na Kajmakčalanu izgubila oko 5.000 ljudi, a vojnici su sahranjivani pojedinačno ili u grobnicama od 500 ljudi. Prema podacima Arhiva Jugoslavije, na planini Nidže nalazi se 81 lokacija sa pokopanim herojima, a u istom arhivu je i spisak od nekoliko hiljada ljudi. Taj spisak, međutim, nije komletan – priča za “Vesti” Stanoje Stojković, predsednik Udruženja za negovanje i čuvanje srpske baštine Kajmakčalan.
Ovo udruženje će 7. septembra krenuti u 11. pohod na ovu planinu kako bi otkrili i sredili što više srpskih grobnica.
– Bićemo smešteni u manastiru u blizini sela Skočivir, udaljenom 30 kilometara od gornjeg vrha Kajmakčalana, a na samo kilometar i po od prvog srpskog vojnog groblja. Drugo vojno groblje se nalazi u selu kod crkve Svete Petke – kaže Stojković.
Dodaje da svi aktivisti odlaze isključivo o svom trošku bez ikakve pomoći države ili drugih organizacija.
– Svake godine uredimo desetak grobova zato što je reč o veoma nepristupačnom terenu šume, a pritom su zbog zuba vremena mnogi kameni spomenici urušeni, pa je gotovo nemoguće da se pročitaju imena pokopanih. Istovremeno, mnoga grobna mesta su bukvalno nestala zato što su bila označena drvenim krstovima koji su vremenom istruleli. Ali, ne odustajemo. I ovog puta ćemo sve što pronađemo da uslikamo, a te fotografije ćemo izložiti na našoj Fejsbuk stranici “Srbijo, ne zaboravi”. Do sada imamo zabeleženo 250 tih grobova, a najsrećniji smo kada uspemo da pronađemo imena onih ratnika čiji su potomci do tada uzaludno pokušavali da im nađu mesto stradanja.
Ipak, planinska srpska grobnica bi trebalo da se pretvori u spomen-kompleks kako bi budućim generacijama svedočio o hrabrosti i junaštvu jednog naroda. Naš sagovornik napominje da je do sada više puta bilo takvih ideja, ali da nijedna nije zaživela.
– Još je kralj Aleksandar pokušao da u selu Staravine, na 15 kilometara od granice sa Grčkom, izgradi kosturnicu kako bi u nju prebacili sve kosti stradalih na Kajmakčalanu. Kosturnica je počela da se zida 1934, ali je kralj ubrzo ubijen u Marselju i radovi su prestali. Mi smo se 2009. obratili Ministarstvu za rad i boračka pitanja Vlade Srbije da se vojničko groblje konzervira, ogradi i pripremi za posete potomaka, ali je tada tražena dozvola od Makedonske pravoslavne crkve. Odbili su projekat i taj novac je propao, a posle toga nije bilo novih inicijativa. Tragično je što se na ovaj način odnosimo prema svojoj slavnoj prošlosti – ističe Stanoje Stojković.
Tragični rekord
Na Versajskoj konferenciji, koja je održana 1919. i 1920. godine, utvrđeno je da je Srbija tokom Prvog svetskog rata po broju poginulih, a srazmerno broju stanovnika, imala najviše gubitaka. Procena je da je tada izgubila između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika, od čega najviše, čak 62 odsto muškaraca između 18 i 55 godina. Stojković kaže da je nemoguće utvrditi koliko je stradalo srpskih vojnika.
– Ne samo što su mnoga groblja u međuvremenu nestala već su mnogi vojnici stradali tokom proboja kroz Albaniju, a zatim i od bolesti, pa su sahranjeni u Plavoj grobnici.
Mladi ne znaju istoriju
Stanoje Stojković kaže da bi Srbija morala hitno nešto da preduzme kako se ne bi zaboravilo na slavne dane iz prošlosti.
– Tragično je što mladi ljudi u Srbiji ili uopšte ne uče, ili je to veoma malo, a kad je reč upravo o slavnim događajima iz bliže istorije, posebno kada je reč o epopeji iz Velikog rata. Zato i ne treba da nas čudi zbog čega je na vojnim memorijalima ili drugim obeležavanjima događaja iz istorije najmanje mladih, a uglavnom je tu starčad. Osnovno pitanje je da li kao narod želimo da mlade naraštaje naučimo o svojoj prošlosti, a to je moguće jedino institucionalno, kroz obrazovni program. Kada ste videli neku reklamu da se obilaze Kajmakčalan, Plava grobnica ili Bitolj? To je tragedija – naglašava Stojković.
