Neša Rimski mi je obećao da će iz Rima stići u Pariz prvog jula da proslavimo Milošev 22. rođendan.
Miloš je već duže vreme bio u strasnoj vezi sa jednom prelepom Francuskinjom, zapravo Španjolkom rođenom u Maroku, kao Fransin Kanovas. Pričao nam je da je ona "devojka iz snova".
Nisam mu baš sve poverovao, ali kada mi je Rimski rekao da je devojka zaista izuzetno lepa, pomislio sam da je Miloš pronašao devojku o kojoj svako od nas Čuburaca samo može da sanja. Jedva sam čekao da vidim to čudo od vanvremenske lepote.
I pre polaska u Pariz, od Neše Rimskog sam saznao detalje o Miloševoj vezi i osvajanju "devojke iz snova". On je već ranije upoznao Francin u Parizu i o njoj govorio ushićeno, da je prava lepotica i da on do tada nije video lepše stvorenje.
Pričao mi je da se Miloš iz prve zaljubio, od trenutka kad ju je video postala je njegova opsesija.
Divljenje Žana Belmonda
Svaki dan mog boravka u Parizu bio je ispunjen raznoraznim događajima, a svakako najznačajniji je bio na večeri kod Dva Maga. Svi smo ga doživeli kao prekretnicu Miloševog i Francininog života.
|
Natali Fransin Kanovas, alijas Natali Delon važila je šezdesetih godina za jednu od najlepših žena na svetu. Pre veze sa Milošem bila je u braku sa Gajem Bartelemijem. Verovatno još nisu bili razvedeni i zato je Miloševim prijateljima rekla da se ne mogu venčati. Miloš U Parizu je bio Delonov prijatelj i bodigard, zajedno sa Stevicom Markovićem, svojim najboljim drugom u tom periodu. |
Nešto posle 20 časova stigli smo u najčuveniji kafe Les deux Magots, na Sen Žermenu, koji ima reputaciju mesta koje su posećivale značajne ličnosti. Frensin je bila u tirkizno zelenoj haljini i zračila lepotom bisera. Odmah je dospela u centar pažnje. Kad smo se spustili pored bara, kod samog šanka, sa nekom zgodnom brinetom je stajao Žan Pol Belmondo. Prolazeći pored njega Miloš ga je pozdravio, a Žan Pol je otpozdravio i rekao:
– Tvoja devojka je žena zbog koje bi svaki muškarac rizikovao godinu dana zatvora.
U jednom uglu kafea čekao nas je rezervisan sto, koji se uvek dodeljuje Delonu kad tu dolazi.
Još lepša od opisa
Sada, kad sam ih video zajedno, gledao sam čas u nju, čas u Miloša, i video svetlucanje u njihovim očima – iz Francin je zračila ogromna ljubav prema mladiću njenog života. Nije umela da sakrije ni jedno svoje osećanje. U društvu sa Milošem izgledala je lepše i od onoga kako ju je Neša opisao.
Garson nam je upravo servirao aperitiv. Obraćajući se Milošu, Neša je neočekivano rekao:
– Vas dvoje morate da završite pred oltarom. – Fransin i Miloš su ga zbunjeno pogledali, pogledali jedno drugo, kao da se pitaju ko će prvi da odgovori. Onda je Fransis rekla:
– Venčanja neće biti dragi moji Nešo, Pavle i Lale, ali to ne znači da nećemo biti celog života zajedno. – Rekla je to sa osmehom, nežno stavljajući ruku preko Miloševe.
– Šta priča ova gospođica? – začudio se Neša. – Koliko sam video, ona još ništa nije popila.
– Rekla ti je istinu, Bog je hteo da nas sastavi i tako će i biti celog života.
Podigli smo čaše, kucnuli se, da se zapečate to što su njih dvoje kazali.
– Za vas dvoje! – uglas smo rekli Pavle, Neša i ja i iskapili čaše.
U budućem "Raspućinu"
Dugo smo sedeli to veče ispijajući hladni Dom Perinjon i uživajući u neprolaznim pesmama. Jedna za drugom su se ređale pesme Žaka Brela "Hiljadu valcera", "Ime Pariza", "Ni zbog čega ne žalim".
Dani u Parizu su mi se nizali kao na beskonačnoj traci u obilasku restorana i kafea na glasu.
Miloš, Fransin, Neša Rimski i ja obeležili smo moj odlazak večerinkom u restoranu Drador, iza Šanzelizea, bulevara Jelisejska polja, čim se prođe pasaž gde je bio Lido. Kasnije, 1965, taj restoran je promenio ime u "Raspućin".
Dva dana pre mog odlaska iz Pariza otišli smo tamo na gala večeru. Da bi se dobilo mesto u ovom restoranu pravile su se rezervacije i do mesec dana unapred. Naravno, za nas to nije bio problem, opet je Milošu dat Delonov sto, blizu šanka, tako da smo imali pogled na ulaz, a i dobar pregled cele sale. U drugom delu sale, suprotno od nas, bio je glumac Jul Briner sa svojim društvom i pored njegovog stola bio je podijum gde su bili muzičari.
Noć za pamćenje
Jul Briner je to veče doveo u "Raspućin" ruske cigane, koji su tokom drugog dela večeri pravili poseban štimung. Kako je vreme prolazilo, atmosfera je bila sve vrelija, a štimungu je naročito doprineo sam Jul Briner, koji je bio izuzetno raspoložen i veseo i to preneo na sve goste. Pevao je i igrao ruske pesme: "Kaćuša", "Ciganuška", "Podmoskovske večeri". 
Oduševljenje je dostiglo najviši nivo kad je, na kraju, na bis, zapevao poznatu pesmu "Oči čornije". Pridružili su mu se svi ostali gosti. Zaista je to bila noć za pamćenje.
Muzika ruskih cigana dovodila je atmosferu do kulminacije. Kako su se smenjivale muzičke tačke sa igrom, svi smo se zagrejali. Jul Briner je pod gasom i egzaltiran pravio urnebes pridružujući se izvođačima i na kraju pijan otpevao "Kaljinku", lupajući nogom u taktu.
Bližio se kraj mom boravku u Parizu. Razgovarao sam sa Milošem. Prenosio je na mene optimizam koji je tada vladao u Parizu.
– Zašto ne ostaneš? – pitao me.
– Ne znam – rekao sam, a u stvari sam znao, ali nisam to mogao da prevalim preko usana iz pristojnosti. Miloš mi je izgledao kao deset godina zreliji i iskusniji, čvrst u svom nastupu, valjda od života koji se odvija u Parizu koji te ili melje ili mu se prilagodiš, ali za to postoji cena koju moraš da platiš. Ja nisam bio spreman da platim tu cenu.
Nezaboravna prva poseta
Na kraju sam, išao, morao da mu objasnim svoj stav.
– Ovde se brzo živi, ovde je suludi ritam. U jednom danu preživi se toliko, kao u pet u Beogradu. Ko će to da izdrži? Šta će se desiti posle višegodišnjeg takvog ritma?
Mislim da me je razumeo. Hteo sam još da ostanem u mladićkom dobu, da se zezam, jurim za devojkama i živim bezbrižno. Bolje je za mene da se vratim mirnijem životu na koji sam navikao, pomislio sam.
Kada sam se zahvalio na gostoprimstvu i oprostio od domaćina imao sam osećaj da i samim odlaskom nešto žrtvujem. Bio sam i kasnije mnogo puta u Parizu, ali ovaj prvi put kad smo proslavljali Milošev rođendan 1963. zasenio je sve ostale.
Ostali smo u kontaktu i posle moje posete Parizu, sve do Miloševog tragičnog kraja 1966. godine. Događaji koji su usledili nisu promenili sliku koja mi i danas lebdi pred očima.
