Napisali ste u poslednjoj knjizi "Broz protiv Tita" da je redosled poteza koji su usledili zapravo ubrzao raspad Jugoslavije?
– Nisam imao ideju da objasnim kako će potezi koje je Tito vukao u poslednjih osam godina svoje vladavine zapravo razbiti Jugoslaviju, ali se tako ispostavilo. Krenuo sam da istražujem razgovor koji je Tito imao sa srpskim rukovodstvom, a za koji je tvrdio da mu je bio najteži u životu. Bio je to razgovor maja 1971. godine.
Zašto je taj razgovor bio težak?
– Srpsko rukovodstvo mu je reklo da je neprihvatljivo to što on stalno sumnjiči Srbiju, što je drži na optuženičkoj klupi kao nelojalnu Jugoslaviji i što je pod njegovom palicom došlo do nekakve prinudne uprave nad Srbijom.
Ko su bili ti ljudi?
– U prvom redu Marko Nikezić, vođa srpskih liberala. On je za sebe voleo da kaže da se spasao jugoslovenskog dogmatizma jer je puno vremena proveo u diplomatiji i posmatrao je iz malo drugačijeg ugla taj naš eksperiment. Nikezić nije bio opterećen Titovom veličinom.
Kako je Tito na Kongresu samoupravljača u Sarajevu odlučio da napadne Srbiju?
– Bio je to maj 1971. i zanimljivo je da je on sazvao neformalni sastanak kojem su prisustvovali svi, izuzev predstavnika Srbije. Tito iznosi čitav niz optužbi kako je "u Beogradu centar kontrarevolucije", ali onda učesnici sastanka insistiraju da se o takvoj temi ne može razgovarati bez Srba. Pozvan je Milentije Popović, koji je u to vreme bio formalni Titov zamenik kao predsednik Skupštine Jugoslavije. Kad je čuo optužbe, on se vraća u Beograd i posle razgovora sa prijateljem Mijalkom Todorovićem umire u Klubu poslanika na Dedinju. Ipak, stigao je da kaže šta se desilo na sastanku u Sarajevu.
Zbog čega Tito, u trenutku kad se Jugoslavija ljulja, a epicentar potresa je u Zagrebu, optužuje srpsko rukovodstvo?
– Tito je bio pod vrlo snažnim uticajem hrvatskog maspokovskog rukovodstva. Nije fer reći da je Tito tolerisao hrvatsko rukovodstvo zato što je bio Hrvat. On je dugo tolerisao maspokovce, ali je kap prelila čašu kada je na jednom studentskom skupu u Zagrebu zatražen prijem Hrvatske u UN. Prelomio je da se obračuna s njima, ali je to nesrećno izveo.
Zbog čega?
– Do toga je došlo vrlo kasno jer je odluku doneo tek 1. decembra 1971. u Karađorđevu. Ali je i taj obračun izveo na vrlo nesrećan način, kontraproduktivan za Jugoslaviju. Pre svega jer je za mesto obračuna odabrao Srbiju, pa još mesto koje se zove Karađorđevo i to na dan kad je formirana Kraljevina Jugoslavija. To je za Hrvate imalo vrlo tešku simboliku. Prema svim ozbiljnim analizama, Tito je takvim svojim odgovorom više udaljio Hrvatsku od Jugoslavije nego što je to uspeo da učini Maspok.
Oplakivanje budućnosti
|
Jesu li liberali u Srbiji naredne 1972. godine platili političku cenu zarad ravnoteže?
– Tito u hrvatskom rukovodstvu nije video političku pretnju, nego u srpskom. Da je u hrvatskom rukovodstvu video stvarnu pretnju, onda ne bi sve njihove zahteve za ustavno prekomponovanje Jugoslavije realizovao tri godine kasnije, posle smene maspokovskog rukovodstva. To znači da su u prvom redu on i Edvard Kardelj želeli takve promene. Taj proces je kulminirao Ustavom iz 1974. godine.
Na kojim temeljima se Tito obračunava s liberalima u Beogradu?
– On u jesen 1972. javno govori kako "ne možemo dozvoliti da se svako koristi demokratijom", kaže kako smo u "demokratizaciji otišli preširoko" i da se moramo vratiti na početak, na 1952. godinu, kad je zapravo i počela demokratizacija.
A onda dobijamo Ustav iz 1974. koji nije izgledao kao zatezanje, već kao popuštanje države?
– Taj Ustav je bio prikrivena demontaža Jugoslavije. To su najbolje videle diplomate, obaveštajci i novinari. Po mom mišljenju, to najbolje objašnjava jedan deo teksta iz "Frankfurter algemajne cajtunga": "Jugoslovenski put se gubi. Umesto države i samoupravljanja, istinskog federalizma i relativno liberalne atmosfere, iznenada se pojavljuje diktatura koja pokazuje zube. Zemlja u kojoj armija i policija imaju poslednju reč." Meni to zvuči kao opelo Titovoj Jugoslaviji. Mislim da je Titova najveća istorijska odgovornost što, kad je već pristao na ustavna rešenja iz 1974, nije u njih uveo i model mirnog razdruživanja.
Kakvu je Jugoslaviju Tito ostavio?
– Tito je za sobom ostavio demontiranu državu u kojoj su samo republike bile suverene, a Jugoslavija je bila izvedena politička kategorija. Republike su imale sve atribute nezavisnih država. Imale su čak i svoje armije koje su se zvale Teritorijalna odbrana, zaokružene privredne sisteme i neke su bolje sarađivale u spoljnoj trgovini nego sa jugoslovenskim republikama.
Šta bi bila strateška greška Tita u 35 godina vladavine?
– U tih 35 godina on nije uspeo da napravi istorijski dogovor Srba i Hrvata i to je svakako velika istorijska greška. Nije uspeo čak ni da relaksira odnose ta dva naroda. Zašto je Tito bio više zaokupljen mirenjem nekih afričkih naroda, nego Srba i Hrvata, možemo samo da nagađamo.
Da li je Tito tih poslednjih godina u životu imao u glavi scenario raspada države?
– Jeste, imao je. Postoje tragovi o tome. Recimo, Svetozar Vukmanović Tempo je objavio detalje razgovora s Titom u šatoru na Brionima 1978. godine. Tempo je taj razgovor zatražio kako bi Titu rekao neprijatne stvari koje se u Jugoslaviji događaju, računajući da Tito o njima ne zna dovoljno, te ga pita gde je u svemu tome Jugoslavija? Na to mu Tito odgovara: "Nema više Jugoslavije." Postoji i lično svedočenje Titove prijateljice Dare Janeković, zagrebačke novinarke koja je pravila seriju ozbiljnih intervjua. Ona je u svojim memoarima napisala da je pred kraj njegove vladavine otišla na Brione i predočila mu sve te teške istine o zbivanjima u Jugoslaviji. Rekla mu je da se Jugoslavija praktično raspada. Tito joj odgovara: "Plašim se da si u pravu, a onda će ispasti da sam ja sve ovo uzalud radio." A onda Tito izgovara ključnu rečenicu: "Bojim se da će nešto najpre izbiti na Kosovu i u Hrvatskoj." Tako se i desilo. Prvi korak za raspad Jugoslavije počeo je u Trepči 1981. godine, a 10 godina kasnije i u Hrvatskoj.
Šta kriju arhivi?
|
