Ministarstvo kulture Republike Francuske odlikovalo je Jugoslava Pantelića Ordenom književnosti i umetnosti u rangu viteza zbog njegovog velikog doprinosa i posvećenosti kulturi, kao i u znak zahvalnosti za unapređenje saradnje između Francuske i Srbije u oblasti kinematografije. Umetnički je direktor FEST-a, filmski kritičar, voditelj i urednik filmskog programa, autor emisija i izveštač sa najprestižnijih svetskih smotri sedme umetnosti, kao što su one u Kanu i Berlinu, član Evropske filmske akademije i direktor Jugoslovenske kinoteke, inicijator je nagrade “Nebojša Đukelić”.
Rođen je 3. jula 1969. godine u Beogradu. Nije bio, kako je jednom prilikom rekao, neko vragolasto dete, ali ni tipičan starmali. Bio je priličan mrgud i prezirao je gubljenje vremena koje podrazumevaju dečje glupe igre. Više ga je interesovalo da uči o faraonima, a veliku pažnju mu je od malih nogu zaokupljala nacionalna istorija. Njegov pokojni deda strogo je vodio računa o tome da svi njegovi unuci znaju što više o srpskoj istoriji, a što manje o imaginarnim likovima poput Sandokana, kog je ekstremno mrzeo. Tako da je kao mali dobijao razne vrste nagrada, od slatkiša do odlaska u bioskop, ukoliko bi umeo da odrecituje neku od srpskih junačkih pesama. Ili, ako bi znao ko je nasledio cara Lazara ili despota Stefana Lazarevića. Odrastao je u Beogradu, okružen ljubavlju i podrškom roditelja. Najbolje društvo za bioskop bio mu je deda. Često je uspevao da ga nagovori da gledaju filmove koji nisu bili za decu njegovog uzrasta. Najbolje od svega je bilo to što bi on na projekciji najčešće zadremao. Filmove nije zavoleo, oni su se pojavili bez najave, i kao alternativa stvarnom životu. U to vreme nije bilo video-rekordera, a odlazak u bioskop značio je dečje matine programe koji ga baš i nisu zadovoljavali. Gledao je gotovo sve što se prikazivalo na dva dostupna TV kanala i molio odrasle članove porodice da ga vode u bioskop. Prvi ozbiljan film koji je tamo gledao je “Bilo jednom na Divljem zapadu” Serđa Leonea. Seća se da je za razliku od tate i starijeg brata jedva čekao da se završi. Kaže da je imao nagodbu da može da gleda Zafranovićevu “Okupaciju u 26 slika” ukoliko dozvoli ocu da mu dlanovima prekrije oči kad krene scena masakra u autobusu. Kasnije je shvatio da je to bila pametna roditeljska odluka. Kao tinejdžer je počeo da radi na Studiju B, sredinom 80-ih godina. Priroda njegovog posla, ranijeg, a i sadašnjeg, povezala ga je s mnogim poznatim filmskim stvaraocima iz celog sveta, pogotovo iz regiona. Njegovi prijatelji i poznanici pominju da je veliki ljubitelj umetnosti, ima zbirku skulptura, obišao je mnoge svetske galerije i muzeje, ali i sam voli da uzme četkicu i boje u ruke. Vrsni je poznavalac kinematografije, prepoznatljiv po divnoj boji glasa i besprekornoj dikciji. Kao filmski kritičar i novinar intervjuisao je brojne svetske filmske stvaraoce i predstavljao nove autore i glumce, o čemu kao dečak u mraku bioskopske sale Jugoslovenske kinoteke nije mogao ni da sanja. Na njega su uticali mnogi filmovi. Dok je bio tinejdžer najviše ostvarenja Bertolučija, Fezbindera, Šabrola, Pavlovića i Polanskog. Za njega najbolji stil odevanja ima strip-junak Alan Ford (crna rolka i pantalone), što svedoči da je Pantelić ljubitelj i devete umetnosti. Dobitnik je brojnih nagrada.
