Posle leta iz Beograda za Istanbul, sledio je odlazak dublje u teritoriju Turske, u nedovoljno istražene delove Anadolije, istočno od Ankare. Prva stanica sa kolegama koji su, na poziv ambasade Turske, došli iz Bugarske, Gruzije, Kazahstana, Uzbekistana i Turkmenistana bio je Kajseri, a druga Jozgat, grad od osamdesetak hiljada stanovnika, lociran severno od Kajserija i 170 kilometara istočno od Ankare.
Čuveno Rimsko kupatilo, najveća turistička atrakcija, opisano je u prethodnom delu, a kao ambiciozan gradić, Jozgat je spreman da se transformiše u skladu sa potrebama koje turizam nameće. Međutim, tu su i stari običaji kojih meštani nisu spremni da se tako lako odreknu. Najbolji primer su starinski dućani, kao i čajdžinice u kojima se čuveni crni čaj pije kao što se to radilo generacijama unazad: na mekim stolicama, niskim astalima, bez žurbe i suvišnih reči. U to smo mogli i sami da se uverimo prilikom posete jednom od ovih mesta. Sve to, Jozgatu daje posebnu notu.
Posle obilnog ručka u jednom od poznatijih restorana u gradu, u kom smo imali priliku da jagnjeći kebab zalijemo hladnim ajranom (tursko nacionalno piće na bazi jogurta), da bismo sve to uokvirili neverovatno slatkim kolačem koji u sebi sadrži puding, smokvu i orahe, produžili smo dalje u istraživanje ovog neobičnog mesta. Put nas je naveo u muzej Jozgat, zadužbinu koja u sebi krije brojne tajne iz istorije celo ove turske regije. Kako je sam muzej, zapravo, kuća u osmanskom stilu, prolaskom kroz njenu unutrašnjost, mogli smo da posvedočimo replici života bogatih ljudi ovog podneblja iz prošlosti. Drevni ćilimi, jastuci i basamaci, kao i kočije, nakit, sanduci i tanjiri, vratili su nas u neko drugo vreme.
Turci vode računa o zajednici u kojoj žive, ne zbog turista, ni da bi to neko drugi primetio, već zato što tako osećaju i tako žele. Trude se da sokaci, trgovi ili parkovi budu čisti. Neverovatan je osećaj proći ulicama, a ne videti bačeni papir, plastiku, a ni nered koji za sobom ostavljaju nesavesni vlasnici pasa i njihovi ljubimci.
Puni utisaka zbog mesta koja smo obišli, kulturnih i istorijskih spomenika koje smo videli, hrane koju smo probali, ali pre svega i iznad svega, zbog spokoja u srcu izazvanog manjom tenzijom među ljudima koje smo sreli, spremali smo se za sledeći deo putovanja. Pred nama su ležali biseri Kapadokije, Kiršehir i Nevšehir, a u nama, utisak da najbolje tek sledi. Tako je i bilo.
Majstori muzike
Naši domaćini su celokupan doživljaj upotpunili jednim naročitim performansom. Kako je ovaj deo Anadolije poznat po muzici, odnosno, po slobodi koju prikazuju Turci raznih generacija da vokalno izraze svoju emociju, to se, makar nakratko, prenelo i na nas, goste iz raznih krajeva sveta. Tu smo, praćeni žičanim instrumentima starih majstora arija, pevali pesme iz naših zemalja, čime smo stvarali svojevrsnu kakofoniju zvukova u kojoj se razaznaju različite kulture iz kojih dolazimo, te različite stvari kojima dajemo na značaju u pesmama. Sve je to čitavoj poseti dalo jednu sasvim novu dimenziju.
Džamija Čapanoglu
Da razumevanje načina na koji ovdašnji svet diše bude kompletno, postignuto je posetom džamiji Čapanoglu, monumentalnom verskom objektu koji je, od početka svoje konstrukcije 1779. godine, pa do današnjih dana, centar svih dešavanja u kasabi. Uostalom, podizanje kuća u Jozgatu je i planirano u odnosu na džamiju, koja je imala ulogu centripetalne sile u tom pogledu. Bila je i ostala osovina oko koje se rotira život u kasabi. Onog trenutka kad smo ušli pod njenu kupolu, shvatili smo zašto je to tako.
