Uprkos svim izazovima koje je tokom prošle, 2020. godine, imala u poslu, Jovana Joksimović nije mogla ni da nasluti kako će se ona završiti.
Nakon turbulentnog profesionalnog perioda tokom jeseni, sedmog decembra pokretanjem jutarnjeg programa “Uranak” na televiziji K1, čiji je vlasnik njen suprug Željko Joksimović, počelo je novo poglavlje njene karijere. U novu emisiju utkala je sve svoje umeće sticano još otkada je pre dve decenije prošla na audiciji za nova TV lica BK televizije.
Kako vam danas izgleda “Uranak”?
– Brzo rastemo. I bez obzira na to što sam očekivala da budemo najbolji, nisam verovala da za kratko vreme možemo sve da uklopimo, da budemo uigrani, naučimo da reagujemo na krizne situacije, a jesmo. I to od prvog dana, kada nam je početak programa kasnio jer je neko presekao optički kabl preko kojeg se emitujemo. Ispostavilo se da nam je, ko god to da je uradio, učinio ogromnu uslugu, jer smo odmah uleteli u onaj borbeni mod, upalili sve motore i krenuli punom brzinom. Opet, pošto sam od onih koji najviše zakeraju sami sebi, još nisam svim zadovoljna, niti ću ikada biti. Uvek može bolje, i to nam i jeste cilj.
Da li se ovaj trenutak ispostavio kao najbolji za pokretanje nove emisije?
– Pravo vreme je uvek ono u kojem pokreneš nešto što uspe. CNN, Foks ili BBC nisu stvorila vremena u kojem su nastali, nego ljudi koji su ih pravili, njihov kvalitet i njihovo znanje. Tako je i sa našim televizijama koje smo pokrenuli. Koliko mi budemo dobri u svom poslu, toliko će biti i one.
Osećate li tremu i danas kad se na početku emisije uključi crvena lampica na kameri?
– Svaki put kada program krene osećam odgovornost, i to ne zato što sam neka gazdarica, svoja na svome, nego zato što iskreno mislim da tu odgovornost zahteva posao kojim se bavim. Javljati vesti ljudima je nešto što, bez odgovornosti, može da ima nesagledive posledice. Zato sve što radimo mora da bude provereno i ne sme da ostavi nikakav prostor za bilo kakve spekulacije. Onaj ko gleda naš program, primera radi, mora da ima sve informacije o vakcinama i vakcinaciji, baš zato što odluka o tome da li će da se vakciniše ili ne može da odredi njegov život.
Nakon decenije i po ne radite više sa Srđanom Predojevićem. Da li je lakše biti sam u kadru?
– Lakše je uvek kada vas je dvoje, ali je biti sam zanimljivije i izazovnije. Sve je na tebi, nema nikog ko može da te izvadi ako pogrešiš, pa verujem i da na taj način možeš samo više da napreduješ i budeš bolji. Učiš se da sam ustaneš kada padneš, nema nikoga da ti pruži ruku i verujem da je to i dobro i zdravo.
Hoćete li možda stati pred kameru zajedno sa Manjom Grčić, koja je suvlasnik televizije i voditelj “Uranka” petkom?
– Nas dve toliko dugo radimo zajedno da smo u onoj fazi kada možemo jedna drugoj da završavamo rečenice. Ipak, za sada će svaka da vodi svoj deo programa sama, baš zbog onoga o čemu sam pričala, a posle, videćemo.
Smatrate li da je prolazak na audiciji za BK TV, gde ste od nekoliko hiljada kandidata dospeli u 10 najboljih, pokazatelj da ste izabrali pravi put?
– Ništa ne može da nastane preko noći. Svaki put ka savršenstvu je dug i naporan, a instant slava je najgora stvar koja može da ti se desi. Dugo sam učila ovaj posao, bila mali šegrt, grešila, popravljala se, bila očajna, ali nikada od tog puta nisam odustala. Nije dovoljno jednom se pojaviti na televiziji, treba ići od početka, od audicije, sitnih redakcijskih poslova, izveštavanja s ulice, pijace, pa polako. Ko ne nauči ovaj posao na vreme, nikada ga neće naučiti. Cenu toga posle plaćamo svi, a najviše gledaoci.
Verujete li u to da na profesionalnom putu treba imati sreće i sretati prave ljude, kao što je u vašoj biografiji bio Aleksandar Tijanić?
– Svako ko te, da se poslužim starom kineskom mudrošću, kada si gladan nauči da pecaš, a ne da ti prosto da zalogaj ribe, jeste sreća na tvom profesionalnom putu, u tvom životu, i Tijanić to svakako jeste bio. Našu glad, a bila je ogromna jer smo bili mladi, rešavao je ne tako što nas je hranio, nego učio. Da pecamo, lovimo, radimo. Dnevno mi je izgovarao mnogo stvari koje me jesu učinile boljom. Učenje je osnov svakog posla, pa i ovog, a on je bio jedan od najvećih učitelja.
Jeste li 2005. godine, kada ste došli na RTS, mogli da pretpostavite da će jutarnji program biti forma u kojoj ćete se ostvariti?
– Nisam. I jedino na šta čovek treba da utiče jeste da svoj posao radi na najbolji mogući način. Ostalo je stvar sreće, ali mislim da bez dobrog rada ni sreća nije moguća. A kada radiš, kada si odličan, namesti se sve.
Jeste li pre toga bili ranoranilac?
– Nikada, a nisam ni sada. Ustajem rano jer mi je takav posao. I da me neko pita, jutra i uranci počinjali bi mnogo kasnije. Oko deset, jedanaest. No, ne pita me niko, pa sam prinuđena da se prilagodim. Šalu na stranu, ne poznajem nikoga ko ne voli da spava duže kada može.
Kako sebe vidite na ekranu, kao ozbiljnu, provokativnu ili nekako treće?
– Odgovornu, o čemu sam već pričala. Toliko ljudi me gleda, toliko njih očekuje od mene da im kažem šta se dešava i to nikada ne smem da izneverim. Sve ostalo što radim, pa i kada sam, kako kažete, provokativna, ili kada insistiram na nekim odgovorima, uzrokovano je time. Ne smem da dozvolim da lažna vest, poluistina i spekulacija dođu do mojih gledalaca, nego samo tačna, proverena informacija. To je sve.
Koliko je veći izazov voditi program pred nekoliko desetina hiljada ljudi u publici i još nekoliko miliona ispred malih ekrana, kao što je to bio slučaj 2008, kada ste bili domaćin Evrovizije?
– Hvala bogu, tada sam bila mlađa, pa se nisam ni plašila. I taj posao, kao i svaki drugi, doživela sam kao izazov, a kada nešto doživiš tako, onda si u stanju i da ga dobro obaviš. Opet, danas, kada vidim sve te brojke o kojima govorite, kada zamislim sve te milione koji su me gledali, moram da priznam da mi nije lako. Stiglo me je. I strah koji tada nije postojao, i voditelj sa kojim sam radila.
Jeste li kao izazov doživeli i ulogu novinarke u filmu “Toma”?
– Ne, jer to nije niti će biti moj posao. Pre bih to nazvala pomoć prijateljima. Bila sam prisutna, snimali su tu scenu, bila je potrebna novinarka za nju, i eto mene. Slatka epizoda, ali teško da će se ponoviti.
Šta je najteže, a šta najlakše u poslu pred kamerom?
– Najlakše je da se slikaš. Najteže da kažeš nešto što će gledaoci da upamte.
Volite li privatno da gledate televiziju?
– Privatno gledanje televizije kod mene ne postoji jer i kada je gledam, radim. Otkrivam nove stvari, gledam ko šta greši, učim, primećujem svaki detalj u studiju, pratim kako voditelji govore, beležim najvažnije teme.
Kako biste opisali Jovanu kad se ugase kamere?
– Ovo je posao koji sam sama izabrala, niko me nije terao, i samim tim verujem da nemam prava na kuknjavu zbog preterane prepoznatljivosti. Ko to ne želi, neka ne radi na televiziji. S druge strane, ono privatno čuvam za privatnost, za muža i decu, za prijatelje, i sasvim sam zadovoljna kako mi sve to ide. Snalazim se i prija mi.
