Teško je setiti se primera sličnog tome kako je legendarni stručnjak Miljan Miljanić istrajavao u veri da će mali dežmekasti Jovan Aćimović, dečak zlatnog osmeha, postati ne samo nosilac igre Crvene zvezde, već i višestruki reprezentativac.
Svi su na Miljanovo istrajavanje gledali kao na izlišan posao. Kule je voleo fudbal, verovao je u svog trenera, učio, slušao i – napredovao. Da bi stigao do zvezdanih visina, trebalo je da pored posebnog dara ima i nešto više – natprosečnu fudbalsku inteligenciju. I još jednu značajnu crtu u karakteru: da pobedi svoju taštinu, da igra za tim. I, Kule je u tome uspeo! Zanemario je sebe. Podredio se timskoj igri, dosledno služeći toj ideji kroz sve godine u crveno-belom. I kad je razbio svaku skepsu i postao igrač od koga je mnogo toga zavisilo i u klubu i u reprezentaciji, nije bilo ličnog likovanja. Dubinu njegove sreće znao je samo njegov trener, koji je to delio s njim. Sve je bilo tiho, otmeno. Najvažnije je bilo da je Aćimović postao igrački i duhovni centar ekipe.
Ovako je Zvezdinu legendu, istaknutog jugoslovenskog reprezentativca, oslikao Mile Kos, nekadašnji fudbalski trener i poznati sportski novinar svog doba u autorskoj knjizi “Asovi veka – 80 godina JU fudbala” (1999). I smisao njegovog traktata o Aćimoviću je nedvosmislen: od najranijih dana Kule je na prvi pogled bio jedno, možda odbojno fudbalskom oku, ali s loptom u nogama, nižući dečake u Dalmatinskoj ulici i na igralištu svoje osnovne škole “Starina Novak”, nešto sasvim drugo, prijatno i obećavajuće.
Crni mercedes u ulici
Da krenemo – od početka. Otkud nadimak Kule?
– Potiče iz dečačkih dana, iz neobaveznog fudbalskog ambijenta kao što su livada ili školsko dvorište. Pretpostavljam da je to neka skraćenica od kuglager. Tako su videli moju onižu i punačku građu.
Prva registracija bila je za Palilulac?
– Kao školarac, u drugoj polovini pedesetih, pristupio sam timu koji je igrao na šljakastom terenu fudbalskog kluba Poštar, na mestu današnje košarkaške i ledene dvorane “Pionir”. Igralište je bilo ukopano, a iznad njega su se izdizale zemljane tribine, nešto kao “Marakana”. Ceo prostor je bio opasan rovovima iz kojih su se Nemci branili od nadiranja crvenoarmejaca u oslobađanju Beograda. Palilulac se brzo preselio u Krnjaču, a da idem tamo na treninge i utakmice bilo mi je u to vreme daleko kao danas do Ljiga.
Posrećilo vam se da ste na putu do posla legendi predratne reprezentacije?
– Đorđe Vujadinović, učesnik Prvog svetskog prvenstva u Urugvaju 1930, zadužen za mlađe kategorije OFK Beograda, idući ka Omladinskom stadionu zastajkivao je danima da gleda decu koja jure za loptom. Uočio je i Bogdana Turudiju i Ninoslava Zeca, kasnije istaknute “romantičare”. Bila je negde 1959-60, a mi “petlići”. Ušao sam u fudbalski sistem. Počeo sam da igram i na velikom terenu, pa i protiv vršnjaka iz Crvene zvezde Stanislava Karasija, Slobodana Jankovića, Trifuna Mihajlovića…
Tako ste došli i Zvezdi na oko?
– Primetio me Miljan Miljanić, koji je vodio dve osnovna uzrasta mlađih kategorija, petliće i pionire. Moja kuća jeste bila zvezdaška, ali sam u tim godinama smatrao da je samo Karaburma moje pondeblje, da je Topčidersko brdo isto dalek kraj grada i da nisam kadar za Zvezdu.
S “Marakane” je poslat specijalni izaslanik?
– Miša Milošević, predsednik Zvezdine Omladinske komisije, koji je realizovao trenerske zamisli o mladim nadama, bio je i visoko pozicionirani službenik policije. Kad se njegov crni mercedes, kakav smo viđali da ga voze gestapovci u “Otpisanima”, pojavio u ulici, svi su zatvarali prozore. Tako se to doživljavalo. I otac Vitomir nije voleo da mu se takav auto parkira ispred kuće i da komšiluk misli da smo ko zna šta uradili. To je i presudilo: Ajde, idi, samo da mi više ne dolaze, govorio je. Inače, u mojoj kući se ni tada nije smatralo da je fudbal bitan nego da treba da izučim školu.
U delegaciji i Đorđe Marjanović
Potpisali ste u leto 1965, kao 17-godišnjak, ugovor na deceniju?
– Zvezda je u meni videla budućnost, a za mene je ona bila kao druga galaksija. Nisam se opterećivao novcem i lagodnim životom koji je mogao da proistekne iz toga. Bilo mi je jedino važno da istrčim na stadion i da igrama dajem doprinos njenim pobedama.
U starom kraju se na vašu odluku nije gledalo blagonaklono?
– Desio se svojevrsni bojkot! Društvo mi je zamerilo što idem u neki peti kraj Beograda, nama potpuno nepoznat. Za nas su postojali samo Palilula, Zvezda pod 1 i OFK Beograd pod 2. Nisu mi oprostili iako su i oni bili zvezdaši. Kasnije je to leglo. Kad odigram utakmicu za Zvezdine petliće, nastavljam sa njima kad se vratim kući.
U Zvezdi ste debitovali u utakmici letnjih priprema s beogradskim Radničkim (5:0), povratnikom u najbolje društvo, kad ste i zatresli mrežu, a na takmičarskom meču baš protiv OFK Beograda (1:2), isto na “Marakani”. Prvi gol je bio u prvenstvu u Kranjčevićevoj protiv Zagreba (2:0). Vrhunac sezone ipak je bio u dresu juniorske reprezentacije.
– Majsko EP 1966. u Jugoslaviji se poklapalo s krajem školske godine. Imao sam tri “keca”. Praktično sam bio prepušten sebi. Majka je preminula, a otac je radio malte ne celodnevno. Stariji brat je došao iz vojske na redovno odsustvo i rešio je da me pritegne. Učio sam, učio, bio spreman da popravim nedovoljne ocene, ali kad ti đavo ne da mira. Ili ćeš da učiš ili ćeš da igraš fudbal. Odveli su me jedne večeri, mimo bratovljevih stega, Miljanić, koji je bio selektor juniora, i Đorđe Marjanović. U polufinalu smo izgubili od SSSR (1:0), a za treće mesto smo pobedili Španiji (2:0). Kečeve na kraju treće godine srednje ekonomske škole sam popravio na ispitima u leto.
U leto 1966. odlaze Dragoslav Šekularac i Bora Kostić. Trener Ivan Toplak je razrešen, a na njegovo mesto je postavljen Rajko Mitić. Takva legenda, prva Zvezdina zvezda, morao je da odstupi zbog nesuglasica s rukovodstvom dok još ni letnje pripreme nisu sprovedene do kraja. Tim je u osvit sezone preuzeo Miljanić.
– Zvezda je zapala u krizu. Odlučno je rešeno da se napravi prekretnica sa mladim snagama koje su bile na raspolaganju, pa šta bog da. Poverenje je dato i Miljanu koji je tek trebalo da se dokaže kao trener. Ni ta prva njegova sezona, a i moja prva u kojoj sam dobio punu šansu, nije prošla zadovoljavajuće. Trofej nije osvojen, ali je to cena koja je morala da se plati.
Uprkos lošoj sezoni (1966/67) imali ste svoje svetle trenutke. Recimo, odveli ste golom u produžecima Zvezdu u osminu finala Kupa Jugoslavije?
– Sloboda je bila bolja, skoro da nismo prešli centar. Bili su motivisani pred punim stadionom u Titovom Užicu, a imali su odličan tim. Pobedili smo jedva sa 2:1. Iz tog sastavu su Milovan Đorić i Miroslav Pavlović došli kod nas idućeg leta, a Petar Krivokuća pola godine posle njih.
Pouke iz Menze u Atini
Dali ste u toj sezoni gol i u večitom derbiju. Pobedonosni, glavom?
– Ja i glava, hahaha. Slavili smo na “Marakani” sa 3:2, ali je pobedonosni glavom postigao Džaja. Neki pisani tragovi o tome nisu verodostojni.
O derbiju generalno?
– Derbi je uvek bio motivišući. Drugo, u Zvezdi i u Partizanu je u to vreme bila grupa igrača koja je rasla zajedno. Generacijski smo bilo povezani. Imali smo zdrav rivalitet između sebe, a van terena smo se družili u raznim oblicima. Derbi smo svi jedva čekali.
U sledećoj sezoni (1967/68) Zvezda je osvojila sve što se moglo, prvu od tri uzastopne titule prvaka, pa i Srednjoevropski kup. Posle revanša polufinala u tom takmičenju s Ujpešt Dožom filmski ste završili na Evropskom prvenstvu?
– Borivoje Đorđević iz Partizana je bio predviđen da igra na sredini s Dobrivojem Trivićem iz Vojvodine, ali je izopštio sebe zbog ponašanja, koje nije bilo saobrazno kolektivu i dozvoljeno pravilima ponašanja, a umeo je da bude takav, njegovi igrački kvaliteti su bili nesporni. Bio sam na širem spisku od 24 igrača (19+3 golmana). Utakmicu protiv Engleske sam gledao kod kuće, sutradan je bio revanš s Ujpeštom, a onda je stigla depeša da moram hitno u Rim. Ivica Osim se povredio u polufinalu. Nijednim delom sebe nisam očekivao da ću biti i na širem spisku, a kamoli da ću debitovati u finalu s Italijanima. Imao sam samo 20 godina i tek godinu i po ozbiljnog fudbala u nogama. Odigrao sam i prvu (1:1) i ponovljenu utakmicu (0:2).
Da li je bilo treme?
– Imao sam ogromnu tremu. Prvi utisak je stadion, reflektorska rasveta, italijanski igrači koji dolaze u skupim maseratijima… U strci iz Beograda zaboravio sam svoje kopačke. Pozajmio mi ih je Ilija Petković. Bile su pola broja manje. Ubile su me.
Upečatljivu utakmicu ste odigrali i protiv Panatinaikosa u revanšu polufinala Kupa šampiona 1971. posle beogradskih 4:1 za Zvezdu?
– Nismo otišli u finale na Vembliju jer smo u Atini izgubili sa 3:0. Mislim da su nas namestili. Nikad mi se to nije desilo u karijeri da nismo večerali u hotelu u kojem smo odseli jer, zaboga, kujna nije radila. Onda su nas odveli na poslužavnik, u neku kasinu, kao u studentskoj ili vojničkoj menzi. To je presedan u organizaciji koju uvek besprekorno mora da sprovede domaćin utakmice. Znam po sebi da sutradan nisam imao pogonsko gorivo za igru, kao i većina nas sem Karasija koji zbog temperature nije jeo nego je pio čaj. Zato i mislim da su nam nešto gurnuli u supu. Naravno, ne umanjujem pobedu Panatinaikosa, niti mislim da je bilo nemoguće da nas kod kuće pobede sa 3:0, gubili smo ubedljvije i od slabijih protivnika, ali se definitivno nešto desilo, iako nemamo čvrste dokaze, a videlo se da imamo bolji tim od njih.
Greška nije ponovljena 1973. protiv Grka u Atini u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo?
– Ponovo smo odseli u hotelu “Hilton”, kuhinja sad radi, ali se ne jede tu nego smo hranu dopremili iz Beograda pod budnim okom naše ambasade u Atini. Ptica do nas nije mogla da prođe.
Mesto na Mundijalu je obezbeđeno u čuvenoj “majstorici” sa Špancima u Frankfurtu. Šta se desilo na SP u Zapadnoj Nemačkoj?
– Značajno nas je poremetila Titova poseta u Diseldorfu u predvečerje utakmice s domaćinom na početku drugog dela. Dan je bio omorina živa, a u rezidenciji smo proveli dva-dva i po sata od recimo 11 do pola 2. Utakmica je bila u 4. Stojiš, noge ti otiču, a ne možeš da se požališ. Lepo je kad te predsednik države poseti na tako velikom takmičenju, ali se to ne radi tako. Ne kažem da nas Nemci i ovako ne bi pobedili, ali smo godinu ranije, kada smo ih savladali u prijateljskoj utakmici u Minhenu, pokazali da s njima možemo da igramo barabar. Šta se posle desilo ne znam. Prvi deo smo odigrali s velikim entuzijazmom, a u drugom krugu sačuvaj bože. Ispostavilo se da smo mi Balkanci nepopravljivi kampanjci, koji isprva možemo planine da pomeramo, a zatim padnemo u agoniju. Pa evo kako smo počeli vakcinaciju, čak smo i svetski rekorderi bili, a posle…
Gol Grčkoj
Grčka je u kvalifikacijama za SP 1974. savladana na Zvezdinom stadionu sa 1:0 vašim golom.
– Smatram ga i lepim, na kraju krajeva i vrlo važnim, ali i celim svojim. Petko mi je bacio loptu iz auta, vukao sam je nekoliko desetina metara, ajd još korak ajd još dva, a kad sam istrošio sve mogućnosti šta ću s njom, tresnuo sam je s 20-ak metara neodbranjivo.
Šeki i Bora bogovi na zemlji
Jedina utakmica u kojoj je Kule (s brojem 8) igrao zajedno i s Džajom (7) i s Šekijem (10) i s Borom Kostićem (11) bila je u Firenci protiv Fjorentine 22. septembra 1965. u revanšu prvog kola Kupa sajamskih gradova. Italijanski tim je pobedio i u Beogradu (4:0) i kod kuće (3:1).
– Šeki i Bora su imali ogroman ugled u društvu. Neće biti preterivanje kad kažem da su bogovi hodali ulicom. Recimo, u Dalmatinskoj ulici u kojoj sam odrastao Šeki je tu imao neku devojku s njom šeta a mi klinci idemo 20 metara iza njega i pratimo ga do Botaničke bašte. Bio je nezamislivo popularan. Imao sam čast da u toj sezoni odigram nekoliko mečeva uz njih.
Sve oči u Sivorija
Ko vam je bio uzor u svetskom fudbalu?
– Vizuelno sam sažvakao fudbal gledajući argentinskog asa Omara Sivorija za Juventus protiv Partizana 1961. na JNA u Kupu šampiona. Video sam nogu možda i bolju nego Maradoninu. To je bilo savršenstvo. Učilo se gledajući, nije bilo TV-a. Imali smo sreću da smo gledali i Šekija, Galića, Kovačevića, Boru…
Izgurao 55 godina braka
U brak ste stupili maltene iz školske klupe. Zvezda vam je, poštujući vašu odluku da rano zasnujete porodicu, dodelila i stan.
– Jurcajući za tom loptom sticao sam staž i kao bračni drug. I evo, od ljubavi iz iste klupe u srednjoj ekonomskoj izgurasmo 55 godina zajedničkog života. Našao sam ženu za sva vremena. Rano stupanje u brak, a pogotovo što sam rano ostao bez majke, mnogo mi je pomoglo i u karijeri, jer bračne obaveze mladom čoveku pomognu da brže sazri kao čovek. Našao sam u braku stabilnost, životnu predvidljivost koja me formirala. Sin Dejan se rodio 1968. Ime smo mu dali po Dejanu Bekiću, mom saigraču iz Zvezde, preminulom prerano 1967. Đorđa smo dobili 1970.
