Nakon pet dana provedenih u haićanskom glavnom gradu, Eniz je sa decom, trogodišnjim Imanuelom (Imom) i osmomesečnim Ileronsom uspela da ode u rodno mesto Pignon, gde su ih dočekali njeni majka, otac, brat i ostala rodbina.
|
Složna porodica Teofilovići su složna i vedra družina, a Đorđe kaže da supruga i on planiraju još dece. Voleo bi da dobiju i ćerku. Pitamo ga šta supruga misli o tome: – Pa mi smo se sve dogovorili pre braka. Ne bih se ni ženio da to nije tako – odgovara Đorđe i već zna kako će se kćerka zvati – Anastazija. A ako slučajno bude sin, daće mu ime Ilarion. |
Stariji sin prvo nije hteo da uđe u kuću. Plašio se. Video je ruševine u Porto o Prensu, mislio je da će biti isto i u bakinoj i dedinoj kući. Nakon dosta ubeđivanja i objašnjavanja, oslobodio se da prekorači prag.
– Ostatak našeg boravka na Haitiju protekao je u uslovima koji su vladali i pre zemljotresa, jer se posledice nisu osetile u mom rodnom mestu. Brzo smo se prilagodili, ali smo se i Ima i ja često budili noću, uplašeni onim što smo sanjali – kaže 33-godišnja supruga Đorđa Teofilovića.
Deca su kod bake i dede u Pignon stigla izujedana od komaraca, ručice su im bile otekle, crvene podlive su imali svuda po koži. Na licu malenog Ileronsa, posebno na čelu, još su vidljivi tragovi uboda. Eniz kaže da nije bilo milimetra njihovog tela na kom nije bilo ujeda.
Pred povratak svoje porodice u Toronto, Đorđe je odleteo za Dominikansku Republiku, gde je Eniz sa decom stigla sa Haitija. Susret je bio kao i kod svih onih koji se nađu oči u oči s nečim strašnim – čvrsto su se zagrlili i dugo tako ostali.
|
Medijska pažnja Trogodišnji Imanuel i osmomesečni Ilerons, koji je ime dobio po dedi sa majčine strane, zaokupljaju medijsku pažnju od kada su se vratili sa Haitija. Najčitanije dnevne kanadske novine "The Toronto Star" objavile je priču njihove majke o tome šta su doživeli u Porto o Prensu i kako su preživeli zemljotres. U zaostavštini svojih roditelja imaće i novinske tekstove (pa i ovaj objavljen u "Vestima") o preživljavanju kataklizmičnog zemljotresa kakav je bio u Porto o Prensu. Jedno takvo neverovatno iskustvo, a tek na početku života. |
Nekoliko dana su proveli u jednom resortu, gde su se odmarali, kupali i uživali na plaži, pokušavajući da zaborave traume koju su preživeli: Eniz sa dečacima u zemljotresu u razrušenom gradu, a Đorđe u Kanadi, pokušavajući da ih locira i sazna šta se s njima desilo.
– Tako nešto nikome ne bih poželela da doživi. Neopisiv je to osećaj. Sve se trese i ljulja, nemate za šta da se uhvatite, tlo pod nogama izmiče. Samo se moliš i nadaš se da nije tvoj dan za umiranje, jer dobro znaš da te niko neće spasti – opisuje Eniz trenutke početka zemljotresa u Porto o Prensu.
– Šta nam je drugo preostalo nego da istrčimo napolje, da legnemo na zemlju. Tu smo zapravo i ostali narednih dana. Napravili smo zaklon od čaršava koji su se sušili na konopcu ispred kuće i tu smo živeli dok nismo uspeli da se izvučemo i odemo u Pignon.
U torontskom stanu, gde smo porodicu našli na okupu u nedelju, kada je Đorđe jedino slobodan, Ima se igrao zelenim kamionetom, u plavoj majici na kojoj velikim slovima piše Srbija. Kada smo stigli u posetu, Ima je zajedno sa tatom završavao razgovor sa bakom i dekom u Beogradu, preko skajpa.
Dečak razume srpski i pomalo ga i govori, sa majkom razgovara na kreolskom, a sa Hajdi, prijateljicom familije Etienne Teofilović, koja svakih nekoliko meseci dođe u posetu iz Amerike, razgovara na engleskom.
Ilerons se spremao na popodnevno spavanje i čim se slikao za "Vesti" mama ga je odnela u krevetac, gde je brzo zaspao. Po principu "gde čeljad nisu besna, ni kuća nije tesna", od pre dva meseca sa Teofilovićima žive i dve Enizine mlade rođake sa Haitija.
|
Delili smo hranu i vodu Eniz Teofilović kaže da je silna pomoć stigla na Haiti, ali da je situacija, bar u Porto o Prensu i gora nego što je bila odmah posle zemljotresa. – Ogromne količine pomoći su otišle za Haiti, ali do naroda to nije stiglo. Gde je završilo, možemo samo da nagađamo. Na žalost, mi samo formalno imamo vladu i predsednika. Pa posle zemljotresa predsednik se nije ni obratio stanovnicima svoje zemlje, a zadesila nas je takva tragedija. Narod je neposredno posle zemljotresa zaista bio solidaran. Delili smo sve, hranu, vodu, pomagali se međusobno, ali nije to dugo trajalo. Nakon nekoliko dana sve se vratilo na staro. Inače, u zemljotresu je nastradalo 34-oro Kanađana, dok ih se još 50 vode kao nestali. |
