Još samo pola godine potrebno je Nikoli Petronijeviću, izuzetno siromašnom đaku-pešaku iz sela Joše na Goliji, učeniku četvrtog razreda srednje mašinske škole i dugogodišnjem štićeniku našeg Humanitarnog mosta, da stekne srednje obrazovanje, dobije diplomu mašinskog tehničara, pokuša da nađe posao i postane svoj čovek.
Beda i sirotinja
Za taj korak, najvažniji u životu ovog mladića, Nikoli je, kao i do sada, potrebna pomoć dobrih ljudi, posebno čitalaca “Vesti” koji su mu u poslednjih šest godina pomogli da se prehrani, leči bolesnog oca Milovana, izgradi manju kuću na Goliji i da se, uprkos bedi i siromaštvu, školuje u udaljenom Novom Pazaru i još udaljenijem Kragujevcu.
Mada ga naši čitaoci i humana dijaspora nisu potpuno zaboravili, Nikoli je ova zima najteža, jer je pomoć dobrotvora koja je ranijih godina bila znatno izdašnija, u poslednjih nekoliko meseci skoro potpuno presahla. Nemaština i teška bolest oca Milovana ponovo su ugrozili Nikolino školovanje, ovoga puta na samom kraju, još korak do cilja.
Zahvaljujući humanosti, ljudskoj dobroti i svojoj upornosti, Nikola je, svakodnevno pešačeći po 15 kilometara, završio osnovnu školu, a potom i tri razreda srednje mašinske škole u Kragujevcu. Trenutno, sa odličnim uspehom, privodi kraju srednjoškolsko obrazovanje, do diplome mašinskog tehničara ostalo mu je još šest meseci, toliko mu je i potrebna pomoć dobrotvora. Nada se da će se, čim završi školu, odmah zaposliti, mašta da jednoga dana bude varilac, da gradi podmornice, da pomogne svom bolesnom ocu i da od svoje zarade pokoji dinar izdvoji za druge ljude u nevolji.
Za knjige i hranu
Da bi skromni Nikola završio školovanje potrebno mu je još malo pomoći dobrih ljudi, da plati đački dom u Kragujevcu, da ima za hranu i da kupi knjige, ali i da svom nemoćnom ocu Milovanu, koji ostaje sam u selu, obezbedi lekove, brašno, namirnice.
– Nama su, nakon pisanja “Vesti”, dobri ljudi puno pomogli, izvukli iz totalne bede, sagradili nam novu kuću u koju smo se pre četiri godine uselili, a meni pomogli da se školujem. Teška srca morao sam da ostavim bolesnog oca samog na planini, pošto u Novom Pazaru nije bilo đačkog doma, a ja za stan nisam imao. Morao sam daleko u Kragujevac. Skoro svakog vikenda žurim na Goliju da vidim šta je sa ocem – priča Nikola i naglašava da se letos dvoumio da li da ostane na trogodišnjoj školi i pokuša da se odmah zaposli ili da gura još jednu godinu i postane tehničar, što mu omogućuje da, ako se nekada za to stvore uslovi, postane i student. Na predlog profesora i uz očev blagoslov odlučio je da nastavi školovanje.
– Godinu dana, tokom trogodišnjeg školovanja, imao sam stipendiju anonimnog dobrotvora, čitaoca “Vesti” iz dijaspore. Mnogo mi je pomogao i beskrajno sam mu zahvalan. Puno mi znače i povremene donacije humanih ljudi koje uvek stignu u pravom trenutku, kada mi je najteže – dodaje Nikola i nada se da će čitaoci “Vesti” i u narednih nekoliko meseci biti uz njega i njegovog oca.
Kad god je na Goliji, Nikola ni trenutka ne sedi dokon. Traga za pečurkom i klekom, ubere po koji šipurak, borovnicu i sl. Nevolja je što je godina bila izuzetno sušna, što je šumskih plodova malo i što nema mnogo prilike za zaradu koja bi mu olakšala školovanje. Dok je u selu Nikola sam muze kravu, kuva mleko, pravi sir i sprema obroke za sebe i svog oca što je, inače, radio i dok je bio osnovac.
Nada u dijasporu
– Kad sam ga, nakon pisanja “Vesti”, prvi put sreo bio je gladan i loše obučen. Smrzavao se u oronulom kućerku bez vode i svetla i jedva je pešačio do škole, ali još tada se videlo da je vrlo pametan i inteligentan. Izrastao je u dobrog mladića i odličnog đaka. Daće bog da završi školu, da se odmah zaposli i odabere pravi put u životu. Nadam se da će se naći neko iz dijaspore ko će mu pomoći da završi i četvrti razred. Ovo je i moj apel dobrim ljudima da mu pomognu. Nikola je jedan od siromašnih mladih ljudi koji apsolutno zaslužuju pomoć i podršku – ističe poznati humanitarac Hido Muratović.
Veliki teret
Nikola od rodbine ima samo oca Milovana, majka mu je preminula pre pet godina, a u istoj godini izgubio je baku i dedu sa kojima je živeo u istoj kući. Iako je bio dete, sav teret pao je na njegova pleća. Borio se junački, ali nije mogao da se izbori sa nedaćama sve dok mu čitaoci “Vesti” i drugi dobrotvori nisu pružili pomoć i podršku. Mada živi znatno bolje i ima svoj krov nad glavom, bar još pola godine potrebna mu je pomoć dobrih i humanih ljudi.
