Poslednjih 48 sati pre hapšenja bivšeg predsednika Jugoslavije, Slobodana Miloševića krajem marta 2001, pretočenih u mini- seriju “Porodica”, prikovalo je prošle nedelje milionski auditorijum za TV ekrane. Baš kao i par meseci ranije mini-serija “Klan” o “zemuncima” i dok publika prati bez daha, deo javnog mnjenja ukazuje da su ova dešavanja od pre dve decenije, možda prerano ekranizovana.
U TV “Porodici”, uzbuđenje na vrhuncu, policija, demonstranti i novinari opsedaju vilu “Mir” gde su Miloševići sa prijateljima i saradnicima. Njihova zajednička noć 1. aprila kada je u zoru uhapšen Milošević, reditelju i scenaristi Bojanu Vuletiću, bila je inspiracija za dramatizaciju istinitih događaja koju je zasnovao na poznatim činjenicama, autentičnim snimcima, javno dostupnim informacijama i svedočenjima prisutnih. Bila je to istorijska prekretnica za državu, a autor kaže da je tada bio student Fakulteta dramskih umetnosti.
Politički triler
– Sećam se, svi smo gledali taj događaj, onako u neverici, pitajući se da li je to moguće i šta će biti posle. Čini mi se da smo 20 godina posle, kao društvo dovoljno sazreli da možemo taj događaj da posmatramo s određenom distancom, i možda drugačije nego kako je tada izgledalo – ispričao je u “Beogradskoj hronici” reditelj i scenarista.
Vuletić kaže da glavni motivi za realizovanje serije nisu bili politički.
– Ima političkih delova, pošto je serija po žanru politički triler, ali je ekipu koja je radila zaintrigiralo kako su se ti ljudi osećali tokom 72 sata dok ih je policija na neki način držala kao taoce – priča on.
U vili, Milošević je sa suprugom Mirom, predsednicom JUL-a, i ćerkom Marijom, a paralelno teku dramatični dogovori i odluke srpskog premijera Zorana Đinđića, potpredsednika vlade Čedomira Jovanovića, predsednika SRJ Vojislava Koštunice, ministra policije Dušana Mihajlovića i načelnika Generalštaba Nebojše Pavkovića.
Srpska istorija je, kako za “Vesti” ukazuje sociolog Bojan Panaotović, izuzetno burna, dramatična i protkana intenzivnim političkim, socijalnim i diplomatskim zbivanjima, pa otuda nesumnjivo postoji pregršt materijala za snimanje različitih filmova i serija.
– Zato ne čudi interesovanje i glad režisera i umetnika da ekranizuju pomenute događaje. Videćemo kad se sve malo slegne i formiraju utisci kakva je ocena publike i sud stručne kritike o umetničkom kvalitetu dela – kaže naš sagovornik.
Sud vremena
Upitan da li je prerano s obzirom na to da je reč o vremenu posle 2000. godine, odgovara da u određenom smislu događanja jesu sveža i da možda treba sačekati istorijski razmak od bar nekoliko decenija.
– Treba da se otvore arhive, da neki ljudi progovore, a istoričari daju svoj sud. Možda je rano, ali je pravo autora da ekranizuje neka dešavanja kada smatra da to treba da uradi – zaključio je Panaotović.
Da treba pustiti da prođe više vremena čulo se i od Miloševićevog naslednika na čelu SPS Ivice Dačića, koji kaže da ne zna koliko je dobro praviti neke filmove dok su još živi svi akteri određenih događaja.
– Pogled na neke događaje i ljude se mnogo promeni kada prođe određena vremenska distanca. Tako danas imamo jedan romansiran pogled na Aleksandra Karađorđevića, ubijenog u Marselju, ali su svi zaboravili da, da je neko pravio seriju pet, šest godina nakon njegove vlasti ili u vreme njegove vlasti, isticao bi sve njegove mane kao diktatora koji je vladao tako što je raspuštao parlament, smenjivao vlade, uveo Šestojanuarsku diktaturu… Ali je to sve ostalo u drugom planu. I kada je reč o Miloševiću, Koštunici, Titu, možda je još rano za tako nešto – ocenio je Dačić u izjavi beogradskim medijima.
Pažljivo gledanje
Sociolog Bojan Panaotović kaže da autori uglavnom putem svojih filmskih i pozorišnih dela, publici šalju neku poruku.
– Treba imati u vidu da se, u svim državama i produkcijama, onaj ko snima, trudi da pošalje političku i ideološku poruku, ali ne treba suditi nikada pre nego što neko ekranizovano delo bude pažljivo pogledano – ukazuje Bojan Panaotović.
“Čovek iz Tehnogasa”
U Beogradu je završeno snimanje kraktometražnog igranog filma “Čovek iz Tehnogasa”, reditelja i scenariste Vladimira Mančića. Psihološka drama prati period pre nego što je postao predsednik, a film počinje 1970. kada je radio u “Tehnogasu” čiji je generalni direktor bio Ivan Stambolić. Prati Osmu sednicu CK SK 1987, kada je čelu bio Milošević, a druga struja bila Stambolićeva, ispostaviće se gubitnička.
Ljudski pristup
Autor objašnjava da se, tokom rada na seriji, nije konsultovao ni razgovarao sa prijateljima i saradnicima porodice Milošević.
– Od početka nije bila ideja da se bilo ko glorifikuje ili osporava ili ponižava na bilo kakav način, pošto znamo da živimo u društvu koje je podeljeno, ne samo oko toga, već oko mnogih stvari. Tako da je, u stvari, jedan balans koji sam ja pokušao da pronađem i ljudski pristup da pronađem u ovome, bio negde glavni motiv – rekao je Vuletić.
