Među brojnim selima na planini Rogozni iz kojih su, zbog bede, bepuća i beznađa gotovo svi otišli, je i Znuša u kojoj se dim vije iz još samo nekoliko staračkih domova i iz oronule kuće teško bolesne, siromašne i usamljene Slobodanke Miloš ević (60) koja, kako pozne godine pristižu, a bolest napreduje, sve teže opstaje, pa je prinuđena da nevoljno moli da ponovo (po drugi put) traži pomoć dobrih ljudi.
Muke od detinjstva
Još dok je bila devojćica Slobodanka je obolela od dečje paralize, oduzeta joj je cela leva strana, a najteže leva ruka koja uopšte “ne radi”, stižu je i druge bolesti, dok je bila mlađa i dok su joj bili živi roditelji, a u selu je još bilo ljudi, nekako se snalazila, od kako je ostala sama(nije se udavala) jedva se prehranjuje.
– Teško je jednom rukom iscepati drva ili umesiti hleb, ali ja moram, nema mi druge, borim se koliko mogu, da nije rođaka Rada i Vladimira iz susednih sela koji me povremeno posete, donesu mi brašna i hleba i pomognu mi da spremim ogrev, bilo bi još teže. Posete me, leti posebno, i još neki rođaci iz Novog Pazara i drugih gradova Srbije, ali svako od njih ima svoje brige i probleme, pa ne može mnogo da mi pomogne – žali se Slobodanka i naglašava da je prava iskušenja tek očekuju ove i narednih zima.
Korak po korak
– I ovako jedva pokretna prinuđena sam da satima, korak po korak, pešačim do pet kilometara udaljenog sela Lukare gde u tamošnjoj i meni najbližoj prodavnici kupim brašno, ulje, so i šećer, za kafu i drugo najčešće nemam para, naviknuta sam na nemaštinu, skroman i težak život, mnogo teža mi je samoća koja će biti još nepodnošljivija kada napadaju veliki snegovi i kada danima budem zatvorena u četiri zida – dodaje Slobodanka i žali što nema bolji televizor i dobar šporet “smederevac”.
– Mnogo bih se obradovala kada bi mi neko pomogao da kupim makar i najmanju “plazmu”, koja bi mi bila jedina veza sa svetom, i šporet na kome bi bez straha da ću se ugušiti od dima mogla da se ugrejem, ispečem hleb i skuvam jelo – ističe ova usamljena i bolesna gorštakinja sa Rogozne.
Kao i većina drugih staraca sa Rogozne, Golije i Peštera, ni Slobodanka, iako je težak invalid, nije ostvarila penziju, čak ni najminimalniju invalidsku, nikad je nisu posetili radnici centra za socijalni rad, retko ide lekaru, a i kad ode do Novog Pazara, što je za nju prava avantura, pregled najčešće mora da plati odvajajući od usta.
Spasli je dobri ljudi
Prvi tekst o Slobodanki Milošević i apel dobrim ljudima da joj pomognu objavili smo pre tri godine, u međuvremenu, usamljenoj starici stiglo je nekoliko donacija koje su joj dobrim delom promenile život nabolje, ali baka je i dalje u nevoljama, jer su donacije sve ređe, pa joj je pomoć naših čitalaca i dalje preko potrebna.
– Mnogo su mi pomogli dobri ljudi, hvala im do neba, spasli su me, više nisam ni gladna, ni žedna, nadam se da će me se setiti i ubuduđe, bar da imam za hleb i lekove, bez ove pomoći ne bih opstala na opusteloj planini – poručuje ova skromna starica i mnogo zahvaljuje “Vestima” i humanitarcu Hidu Muratoviću.
Još 100 franaka za Suljeviće
Porodica Kalić iz Švajcarske, rodom sa severa Crne Gore, poslala je 50 franaka starici Vasviji Suljević iz Novog Pazara koja stara, siromašna i bolesna brine o teško hendikepiranom sinu Mirsadu, sa još 100 evra koje su nedavno dobili, a o čemu smo već pisali, Vasvija i Mirsad su sa manje straha i neizvesnosti dočekali hladne zimske dane.
– Platićemo struju i kupićemo još metar drva, najvažnije nam je da tokom zime imamo svetlo i da nam je toplo, hvala puno porodici Sulejmanović i svim drugim dobrim ljudima koji misle na nas i pomažu nam, bogu se molimo da ih čuva i nagradi – poručuje starica.
