Pre Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije živelo je 82.242 Jevreja, a tokom rata je pobijeno skoro 70.000. U seriji od pet knjiga “Mi smo preživeli: Jevreji o Holokaustu” sakupljena su svedočenja preživelih članova jevrejske zajednice. Jevrejski istorijski muzej Saveza jevrejskih opština Jugoslavije/Srbije objavio je ove knjige uz pomoć donacija i volonterski rad redakcije. One čine izuzetnu kolekciju tragičnih i dramatičnih iskustava o jedinstvenom izboru – borbi za život, dostojanstvo i slobodu u partizanima; o koncentracionim logorima, o izbegličkom životu pod stalnom pretnjom.
Godinama posle zarobljeništva Cadik Braco Danon sanjao je kako beži iz logora, a iza njega su uvek ustaše koje ga hvataju za noge. Budio ga je sopstveni vrisak, mokrog od hladnog samrtnog znoja. Uspomene na stravične događaje koje je preživeo u logoru ostavile su na njega dubok trag, toliki da je tek posle šezdeset godina uspeo da ih pretoči na papir.
Zloglasni Jasenovac
Cadik Danon je rođen 1923. godine u Sarajevu, od oca Isidora i majke Done. Imao je dve sestre Saru i Simhu. Godine 1934. porodica Danon se preselila iz Sarajeva u Beograd, gde je Cadikov otac otvorio manufakturnu radnju na Jovanovoj pijaci. Posao je dobro išao i porodica Danon nije imala nikakvih problema do 1941. godine.
– Preživeli smo stravično bombardovanje Beograda 6. aprila, a zatim pobegli u pravcu juga, nadajući se da ćemo izbeći okupaciju. Nismo stigli ni do Mladenovca, a Jugoslovenska vojska se predala. Kada smo se vratili, Nemci su već okupirali grad i otpočeli s represalijama, naročito prema Jevrejima. Odmah su sve popisali, a potom upućivali na prisilni rad. Očevu radnju su konfiskovali i opljačkali. Videvši ovo, otac je odlučio da bežimo u rodnu Bosnu, kod njegovog brata Moše, u Tuzlu. Tamo, bar u početku, nije bilo nekih posebnih mera protiv Jevreja, osim obaveze da nose žute trake. Sestra Sida i ja smo se odmah uključile u antifašistički pokret. Posle ustanka naroda u Bosni počele su oštrije mere. Sela su paljena, a seljani ubijani. Kada su i nas, Jevreje, počeli da teraju na prisilni rad, sestra i ja smo zatražili od naše organizacije da odemo u partizane, na Majevicu, gde se borio partizanski odred – zapisao je Danon.
Sudbina nije htela da Cadik i Sida stignu u partizane. Kurir nije došao po njih na dogovoreno mesto jer su ga ubili četnici, pa su omladinci morali da se vrate kući. Tu će osamnaestogodišnji Danon i njegov otac biti uhapšeni krajem decembra 1941. Sa njima su tada u zatvor u Kreku kraj Tuzle odvedeni svi punoletni muški Jevreji, odakle su transportovani u zloglasni Jasenovac.
Nemilosrdni Žuća
– Od 130 tada uhapšenih jedino sam ja preživeo. Već prvog dana u logoru video sam strašne prizore. Postrojili su nas ispred ciglane i naredili da ispred sebe prostremo ćebad i ispraznimo torbe. Među brojnim stvarima na prostirkama našlo se i dosta komada hleba. U jednom trenutku opazio sam da pregladneli mladići logoraši trče ka toj gomili, hvataju rukama hleb i beže dalje. Ustaše su odmah povadile pištolje i počele da pucaju u mladiće. Čak i i pored pucnjave, nastavio se juriš na hleb, i mladići su padali mrtvi ili ranjeni. Kada je prestao juriš, ustaše su prilazile ranjenima i ubijale ih metkom u glavu. Kada su to završili, povikali su: “Grobari, grobari!” Odmah su se pojavili neki ljudi sa nosilima i odnosili mrtve ka kapiji logora – sećao se Danon prvih sati u Jasenovcu.
Zarobljenici su se svakog jutra postrojavali pred barakama, a tamničari su ih potom raspoređivali na radne zadatke.
– Jednog dana, dok sam slagao cigle pored ciglane, primetio sam da dolazi ustaša riđe kose i velikih ufitiljenih brkova. Odmah sam se prepao, znao sam krvavog koljača Zuću i setio se upozorenja starih logoraša. Njemu u susret išao je čovek u crnom kaputu; jedva se kretao od slabosti. Kada mu je Žuća prišao, pitao ga je ko je on. Pošto je saznao da je Jevrej, advokat iz Zagreba, vezao mu je ruke žicom za leđa i kada se ovaj ponovo okrenuo, izvadio je kamu i zabio mu je u vrat. Tada je zavio cigaretu, zapalio i polako pušio psujući Jevreje i advokate. Potom je ugasio pikavac na čelu jadnika, brzim pokretom uhvatio kamu i preklao ga. Čovek je pao, a Žuća je sa zadovoljstvom polizao krv sa obe strane kame govoreći: “Ala je slatka židovska krv!” Glasno je povikao: “Grobari, grobari!” i krenuo dalje – prisećao se Cadik događaja koji je posmatrao sakriven iza naslaganih cigala.
Strahovita glad
U svojim sećanjima Danon je opisao i strahovitu glad koja je vladala u logoru. Ručak logoraša sastojao se od kutlače tople vode bez soli i masti, sa nekoliko kockica stočne repe koja je strašno smrdela.
– Kada smo dobili ručak, prišao nam je jedan iznureni logoraš u kome smo jedva prepoznali očevog najmlađeg brata Gedalju. Pojeo je i svoju i očevu i moju porciju, a i dalje je bio gladan. Posle nekoliko dana našli smo ga mrtvog, ispred barake – ispričao je Cadik.
Poslednji dečiji vrisak
– Bližilo se proleće 1942, stajali smo postrojeni pred barakom. Ustaše su izabrale nas dvadesetak mlađih i jačih, dali nam lopate i ašove i krenuli sa nama van logora. Odredili su nam dimenzije jame koju treba da iskopamo. Kada smo to završili, rekli su nam da se udaljimo. Tada su doveli grupu srpske i jevrejske dece, starosti od dve do šest godina. Po mojoj proceni, bilo ih je preko dve stotine. Dovodili su jedno po jedno dete do jame i ubijali stolarskim čekićem, udarcem u potiljak. Mogli smo čuti samo poslednji dečiji vrisak i tupi pad na dno rake. Naša grupa logoraša bila je skamenjena; samo su nam krupne suze tekle niz obraze. Po završetku posla, ustaše su naredile da zatrpamo jamu. Pri povratku u logor, jedan logoraš mi je rekao: “Imali smo sreću da i nas nisu pobili; oni ne vole žive svedoke” – opisao je Danon jedan od najstrašnijih događaja koji je video u logoru.
