Pre Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije živelo je 82.242 Jevreja, a tokom rata je pobijeno skoro 70.000. U seriji od pet knjiga “Mi smo preživeli: Jevreji o Holokaustu” sakupljena su svedočenja preživelih članova jevrejske zajednice. Jevrejski istorijski muzej Saveza jevrejskih opština Jugoslavije/Srbije objavio je ove knjige uz pomoć donacija i volonterski rad redakcije. One čine izuzetnu kolekciju tragičnih i dramatičnih iskustava o jedinstvenom izboru – borbi za život, dostojanstvo i slobodu u partizanima; o koncentracionim logorima, o izbegličkom životu pod stalnom pretnjom.
Od svih logoraša u Zaječaru jedino su Miroslav Šomlo (Anin otac) i inženjer Levi ostali u životu. Sve ostale su streljali kad je logor likvidiran. Anin otac je najzad shvatio da mora da se skriva. Sklonio se u selo Štubik kod prijatelja, Mite Todorovića, a devojčice su ostale sa majkom u Negotinu.
Beg u planinu
– Žika, Mitin sin, dolazio je povremeno u Negotin i donosio nam u opanku pisma od tate. Jedne noći, mamina koleginica Siba Đorđević saznala je da će sledećeg dana doći po mene i sestru, jer su po novom zakonu i deca iz mešanih brakova odvođena u logor, pa nas je upozorila. Mama nas je na brzinu spremila i u zoru smo otišli u mehanu, gde su se skupljali seljaci koji su iz okolnih sela dolazili na pijac. Mama je dojavila Žiki da ga čekamo. Došao je čezama po nas i krenuli smo. Kada smo prošli brdo Bukovo, iz šume su se pojavili četnici i zaustavili naša kola. Hteli su da nam uzmu stvari. Kada je Žika rekao da smo deca profesorke Budimke, pustili su nas i nisu nam ništa uzeli. Jedan od njih bio je, kako je kazao, nekadašnji mamin učenik – seća se Ana koliko se tada uplašila.
Ipak, devojčice su bezbedno stigle u kuću Todorovića, gde su se pridružile ocu.
– Nikada ranije nisam bila u seljačkoj kući. Ljudi su spavali na ponjavama, skoro da nije bilo nameštaja. Bio je samo jedan gvozdeni krevet koji su nama ustupili. Odela su držali u kovčezima. Ali, bili su dobri i pažljivi prema nama. Jedne noći probudila nas je jaka svetlost, Nemci su zapalili štalu nedaleko od nas. Brzo smo se obukli i spustili u isušeno korito potoka, gde smo dočekali zoru. Nismo smeli da se vratimo u kuću, već smo krenuli kroz šumu u susedno, vlaško selo Malajnicu. Tamo nas je primio učitelj. Sa ostalim izbeglicama prespavali smo noć u učionici. Znali smo da ne možemo dugo da ostanemo u školi, pa smo krenuli na planinu. Ne znam da li je to bio Miroč ili Deli Jovan, ali sklonili smo se u neku pećinu – ispričala je Šomlo.
Vaške i glad
Hranili su se divljim grožđem i kukuruzom koji je ostao na njivama. Bili su gladni.
– Jednom nas je neki pastir primio u svoju kućicu i izneo činiju sa mlekom i pogaču. Ja sam, u jednom trenutku, prosekla postavu na džepovima mog kaputića i strpala neopaženo u postavu nekoliko parčića pogače. Kada smo kasnije odmakli od kolibe našeg domaćina, ponosno sam izvadila svoj plen. Tata me je tada ošamario, jedini put u životu. Međutim, posle tri dana gladovanja ja sam sa sestrom podelila pogaču. Tata nije hteo da uzme – seća se Ana.
Kako kaže, nikada joj nije bilo jasno kako se tada nisu razbolele jer su i ona i sestra bile osetljive, a sestra je čak upala u vodu kad su prelazili reku Zamnu preko nekog balvana. Zimu i prve snegove sačekali su u pećini, ali hrane više nije bilo.
– Čula sam blejanje ovaca. Tata je izašao iz pećine i zamolio pastira da nam da nešto za jelo. Rekao je da mu devojčice danima nisu ništa okusile. “Šta radite vi tu, čoveče?”, upitao je pastir tatu. On mu je objasnio da se krijemo od Nemaca. “Od kakvih Nemaca?”, pitao je seljak. “Rusi su prešli Dunav kod Prahova još pre dva meseca. Rat je završen. Negotin je već davno oslobođen.” Nismo mogli da verujemo jer se stalno čula pucnjava, ali on nam je objasnio da se to partizani i četnici tuku. Dao nam je nešto da prezalogajimo i krenuli smo kući – ispričala je Ana kako su ih zatekle vesti o oslobođenju.
U Negotinu ih je dočekala majka koja je bila izgubila nadu da će ih videti.
– Povukla mi je ruku preko čela i rekla: “Dete moje, na šta ličiš, kako si prljava!” Utešila sam je da nisam prljava, već da su to vaške. Uši su mi pojele, na njima nije bilo kože, već samo hrskavica. Mama je odmah stavila vodu da se greje, kako bi nas okupala. Raširila je novine na sto gde smo tresle vaške koje su se razmilele po sobi. Ali, sve to nije bilo strašno, samo kad smo bili kod kuće – seća se Ana sreće jer je rat gotov ali i tuge koja je usledila kad su počele da stižu vesti ko sve iz porodice nije preživeo.
Posle rata Ana je diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Desetak godina radila je na Televiziji Beograd. Objavljivala je tekstove u više listova i časopisa, a napisala je i više romana.
Niko se ne vraća
Anina baka po ocu preživela je logor, ali kada se vratila, ova nekada krupna žena, imala je tek tridesetak kilograma. Prema Aninim rečima, brzo se razbolela.
– Buncala je i dozivala svoju decu. Kad god bi čula zvono na vratima, mislila je da se neko od njene dece ili unuka vratio. Unosila se ljudima u lice, pitala ih kako se zovu. Najzad je shvatila da se niko više neće vratiti i duboko je patila, ali je bila veoma pribrana, pratila je političke događaje, slušala radio i čitala štampu. Od trinaestoro dece koliko je rodila, samo ju je dvoje nadživelo – ispričala je Ana sudbinu svoje bake.
Morbidna igra
Kad su se posle oslobođenja vraćale kući u Negotin devojčice su videle razne strahote. Tako su naišle i na decu čiju baku je raznela bomba.
– Pokušavali su da skupe njene ostatke. Zaustavili smo se da im pomognemo. “Evo ruke!”, doviknuo je neko. “Ovde je i desna noga!”, dodao je neko drugi. Baba je bila sakupljena u korpu za veš. Sve je ličilo na neku morbidnu igru koje nismo bili svesni. Jedino osećanje koje smo imali bila je glad. Iz nemačkih dvokolica ispale su konzerve, ali nam tata, plašeći se podmetnutih mina, nije dozvoljavao da bilo šta uzmemo – ispričala je Ana.
