Pre Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije živelo je 82.242 Jevreja, a tokom rata je pobijeno skoro 70.000. U seriji od pet knjiga “Mi smo preživeli: Jevreji o Holokaustu” sakupljena su svedočenja preživelih članova jevrejske zajednice. Jevrejski istorijski muzej Saveza jevrejskih opština Jugoslavije/Srbije objavio je ove knjige uz pomoć donacija i volonterski rad redakcije. One čine izuzetnu kolekciju tragičnih i dramatičnih iskustava o jedinstvenom izboru – borbi za život, dostojanstvo i slobodu u partizanima; o koncentracionim logorima, o izbegličkom životu pod stalnom pretnjom.
Nisu smele glasno da dišu, da se zakašlju ili hodaju. Svaki zvuk mogao je da ih oda bugarskim agentima. Gladovale su, ali veza sa partizanima bio je jedini način da se iz grada izvuku žive. Žamila Adela Kolonomos i njene drugarice su dočekale da stignu na front i da se bore protiv neprijatelja.
Bekstvo na front
– Ako bi se čulo i najmanje škripanje trulih dasaka, Bogoja, vlasnik kioska, lupao je šakama i glasno se smejao da kamuflira zvuk. On nije smeo ništa da nosi sa sobom da bugarska straža ne bi posumnjala. Vodu je donosio u malom sudu, a povremeno, malo hleba uvijenog u nogavici odsečene noge. Užasno smo gladovale. Dućančić je počeo da zaudara na nečistoću i agenti su počeli da sumnjaju. Gazda je obećao da će da očisti i okreči. Pre nego što smo napustile kiosk, Adela Farađi i ja morale smo da uzmemo dragocenosti koje su naši ostavili. Izložile smo se velikoj opasnosti i pukim slučajem nismo otkrivene. Nažalost, sve je palo u ruke policije, tako da ni mi ni NOP nismo imali koristi. Dve večeri krile smo se kod Pavla, a preko dana smo bile zatvorene u jednom dolapu. U međuvremenu Bogoja je okrečio kiosk i pokazao policiji da je prazan. Vratile smo se u kiosk bez hrane, vode i pokrivača i ostale u sedećem stavu. Estreja Ovađa se razbolela i dobila visoku temperaturu. Nismo imali vode da joj damo, a o lekovima nismo ni razmišljale. Sva se tresla od groznice, grlile smo je da je zagrejemo. Molile smo da nas što pre spasu i pošalju u partizane – sećala se Žamila skrivanja u kiosku.
Posle dužeg čekanja dobile su instrukcije gde da idu. Uz stalne patrole i policijski čas izlazak iz grada nije bio lak, ali su uspele i priključile se partizanskim odredima. Uhapšena je samo Roza, koja se, igrom slučaja, od njih razdvojila. Žamila Adela Kolonomos učestvovala je u mnogim borbama.
Bela smrt
Prva makedonsko-kosovska udarna brigada krenula je u februaru 1944. da proširi slobodnu teritoriju, okupiranu od bugarske fašističke vojske. Zima je bila jaka, s vetrovima, vejavicama i mnogo snega. Bugarska policija i vojska brzo su otkrile položaj partizana i opkolile ih. Pridružili su im se i Nemci.
– Ofanziva je trajala petnaest dana. Stalno opkoljeni, probijali smo obruče i danonoćno vodili borbe. Bez odmora, bez hrane, slabo opremljeni i obučeni, po dubokom snegu, po vrhovima planina, počeli smo da posustajemo. Prvi put sam videla šta znači bela smrt. Iznemogli borci bi se sakrili iza nekog žbuna u nameri da se odmore. Tu bi zaspali i smrt bi brzo došla. Silom smo terali borce da se kreću. Mnogi su imali halucinacije. Videli smo ih kako se smeju, sa ispruženim rukama kao da se greju, neki su sekli ranac ili odeću, misleći da je hleb. Ni mene nije mimoišla opasnost. Mislila sam da čujem lavež pasa. Gledam kako se približavamo kućama i jedem pečeno meso. Spasio me je, kao i više puta do tada, Čedo Filipovski, narodni heroj, koga sam zvala “moj spasitelj”. Zamolio je engleskog oficira iz vojne misije da mu da kocku šećera. Ona me je osvestila. Došla nam je pomoć Druge i Treće makedonske brigade, koje su preuzele borbe sa Nemcima i Bugarima. Mi smo prešli na grčku slobodnu teritoriju. Ostala sam bez cipela; raspale su se od vlage. Uvijala sam noge krpama. Pojavila mi se rana na nozi, a lekar nije bio optimista. Spasla me je neka baba melemom od voska, zejtina i trave – seća se Žamila kako je umalo ostala u zavejanim planinama.
Ova hrabra žena posle rata bila je politički funkcioner, narodni poslanik u više saziva. Penzionisana je kao član Saveta Republike Makedonije, a život je nije mazio ni posle rata.
Zakletva ratnih drugova
– U partizanskom odredu Damjan Gruev, aprila 1943, srele smo grupu jevrejskih mladića. Dobar drugarski prijem i osećaj da ćemo se boriti protiv nacista ohrabrio nas je. Nas desetak partizana, Jevreja, skupili smo se i dali zakletvu da ćemo biti dobri i hrabri borci. Bugarska propaganda je širila vesti da u partizanima ima malo Makedonaca i da je većina Vlaha, Jevreja i komunista. A postojala je i fama da Jevreji nisu dobri borci, da su kukavice. Naprotiv, svi smo bili primerni, pošteni i hrabri, svi smo imali odgovorne funkcije u vojnim jedinicama. Estreja Ovađa je proglašena za Narodnog heroja Jugoslavije i svi smo dobili visoka vojna odlikovanja. Nas jedanaest Jevreja iz Makedonije nosioci smo Partizanske spomenice 1941. godine – seća se Žamila.
Tragična sudbina
Žamila Adela se udala za svog “spasitelja” Čedu Filipovskog, ali njihova ljubav završila se tragedijom. U junu mesecu 1945. godine Čedo je poginuo na zarobljenom motociklu, kao komandant 48. divizije. Mesec dana kasnije Žamila je rodila ćerku, za koju kaže da je održavala u životu posle gubitka cele porodice i supruga. Žamila se ponovo udala za Avrama Sadikarija, sa kojim je dobila sina, ali su je nesreće pratile i dalje. Ćerka joj je u 18. godini nastradala u skopskom zemljotresu.
