Pre Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije živelo je 82.242 Jevreja, a tokom rata je pobijeno skoro 70.000. U seriji od pet knjiga “Mi smo preživeli: Jevreji o Holokaustu” sakupljena su svedočenja preživelih članova jevrejske zajednice. Jevrejski istorijski muzej Saveza jevrejskih opština Jugoslavije/Srbije objavio je ove knjige uz pomoć donacija i volonterski rad redakcije. One čine izuzetnu kolekciju tragičnih i dramatičnih iskustava o jedinstvenom izboru – borbi za život, dostojanstvo i slobodu u partizanima; o koncentracionim logorima, o izbegličkom životu pod stalnom pretnjom.
Da bi se preživeo Holokaust trebalo je mnogo hrabrosti, izdržljivosti i sreće da se sretnu ljudi koji su bili voljni da pomognu, ispričala je Žamila Adela Kolonomos, koja je u vihoru rata izgubila celu porodicu.
Crni dani
Žamila Adela je rođena u Bitolju 1922. godine. Njeni roditelji Isak i Esterina imali su petoro dece. Svi su stradali u logoru Treblinka, sem Žamile. Od cele porodice rat je preživela samo ona i od 1941. do 1945. učestvovala u akcijama Narodnooslobodilačkog pokreta u Makedoniji.
– Aprila 1941. godine Nemci su zauzeli Bitolj posle kratke pucnjave. Sišli smo u podrum i sa malog prozora videli kako se pred zgradom Francusko – srpske banke zaustavio motocikl sa znakom SS. Prilično smo se uplašili. Vrlo brzo stigla je i bugarska fašistička vojska. Za nas Jevreje počeli su crni dani. Zajedno sa Nemcima opljačkali su sve jevrejske radnje i mnogo stanova. Pojavili su se natpisi “Jevrejima, Ciganima i psima zabranjen ulaz”. Mog oca su, kao direktora banke, silom odveli da otvori trezor. Banka je opljačkana, a on je ostao bez posla, i kao svi Jevreji isterani iz službi, bez penzije – seća se Žamila Adela kako je sve počelo.
Teror bugarske policije bio je sve suroviji, a strah stanovništva sve veći.
– Svi smo bili uznemireni. Ležali smo obučeni, svetla se nisu gasila, šili smo torbe i pekli hleb, za svaki slučaj. Preneta je poruka da svako ko može da se skloni ili prebaci u Grčku ili Albaniju uradi to što pre, a vezu sa partizanima će dobiti kasnije. Međutim, mali broj omladinaca je uspeo da napusti grad. Devetog marta sakrila sam se u kiosku Bogoja Siljanovskog, invalida sa jednom nogom, gde sam provela noć. Ujutro sam se vratila kući da pripremim ručak i nahranim šlogiranu babu. Moj otac nije imao gde da se skloni sa bolesnom majkom i maloletnom decom. Niko nije pretpostavljao masovnu deportaciju u Poljsku i potpuno uništavanje Jevreja. Uveče sam ponovo pošla u kiosk. Nismo se ni pozdravili, misleći da ću ujutro ponovo da se vratim kući. Sa sobom sam povela drugaricu Estelu Levi da ne budem sama – seća se ova hrabra žena.
Žalosna povorka
Žamila je ostala skrivena u kiosku sa drugaricom i još dvoje ilegalaca.
– Drhtali smo od hladnoće i straha, čekali smo zoru. Posle pola noći čuli smo neku užurbanost, govor i topot konja. Postepeno, počeli su da se raspoznaju glasovi, povici, molbe, preklinjanja, plač žena i dece, čak molitve “Šema, Israel”. Ti krici su nam cepali dušu i srce. I danas ih slušamo u košmarnim noćima. To se ne zaboravlja. Počele smo i mi da plačemo. Nismo mogle da izađemo, bile smo zaključane. Kroz ključaonicu smo videle da padaju krupne pahulje snega. Čule su se naredbe policajaca: “Brže, brže”. Vrisak se postepeno udaljavao prema centru grada, kolona se uputila prema železničkoj stanici i uskoro je nastala tišina, kao da je grad mrtav – seća se Žamila.
Jedanaestog marta niko nije izlazio na ulicu, pa su i oni ostali skriveni u kiosku. Uveče su od prijatelja čuli šta se dogodilo.
– Oduzimali su im novac, ćebad, čak i kapute. Bolesnike i starce trpali su u kola koja su vukli konji. U opštoj panici Jevreji su zauzimali mesta u žalosnoj povorci, ne znajući šta im se dešava. Tek 1945. godine saznali smo da su bili utovareni u stočne vagone, odvedeni do Skoplja i strpani u skladišta duvana, kao u privremeni logor. Tu su doživeli nečuvene muke; glad, žeđ, hladnoću, bolesti, gušenja usled nedostatka vazduha i zakovanih prozora i smrada. Strpani su jedni preko drugih i tako su živeli do aprila kad su predati Nemcima – objasnila je strašnu sudbinu svojih sunarodnika Žamila.
Pet Jevrejki skrivalo se u kiosku mesec dana čekajući vezu sa partizanima.
Masovne likvidacije
– Svi pohapšeni Jevreji iz Makedonije predati su Nemcima koji su ih poslali u logor Treblinka. Tamo su strpani u tobožnja kupatila, gde su odmah ugušeni i potom spaljeni. Nijedan nije preživeo. Ugasile su se zauvek jevrejske zajednice Bitolja i cele Makedonije – seća sa Žamila Adela jedna od retkih preživelih.
U nacističkom logoru Treblinka, u okupiranoj Poljskoj, između jula 1942. i oktobra 1943. u okviru Operacije Rajnhard ubijeno je oko 850.000 ljudi, od toga više od 99,5 odsto Jevreja, i oko 2.000 Roma.
Pomagali NOP
Sa potpisom bugarskog cara Borisa, doneto je preko 42 zakona, zabrana i naredbi protiv Jevreja u Makedoniji. Zatvorene su radnje, zabranjene ekonomske, kulturne i društvene aktivnosti. Jevreji su ostali bez sredstava za život, prodavali su sve što im nije oteto. Dobili su žute Davidove zvezde, a zabranjeni su im izlasci iz grada i putovanja.
– Skoro svi smo pristupili Narodnooslobodilačkom pokretu. Jevreji nisu imali izbora pa je preko 20 odsto stanovništva na razne načine pomagalo NOP u Bitolju. Čuvanje ilegalaca, partizana, ranjenika, ilegalni sastanci, skladištenje prehrambenih artikala, štampanje letaka u kući Pepo Hasona, rasturanje letaka po gradu i druge zabranjene aktivnosti obavljane su po jevrejskim kućama, a obavljali su ih omladinci. Radilo se skoro otvoreno, jer nije bilo špijuna u jevrejskim naseljima – ispričala je Žamila.
