Pre Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije živelo je 82.242 Jevreja, a tokom rata je pobijeno skoro 70.000. U seriji od pet knjiga “Mi smo preživeli: Jevreji o Holokaustu” sakupljena su svedočenja preživelih članova jevrejske zajednice. Jevrejski istorijski muzej Saveza jevrejskih opština Jugoslavije/Srbije objavio je ove knjige uz pomoć donacija i volonterski rad redakcije. One čine izuzetnu kolekciju tragičnih i dramatičnih iskustava o jedinstvenom izboru – borbi za život, dostojanstvo i slobodu u partizanima; o koncentracionim logorima, o izbegličkom životu pod stalnom pretnjom.
Svi logoraši u Bergen-Belzenu bili su živi leševi, zombiji… Jedva su hodali. Svakog jutra u šest morali su da izađu na prebrojavanje. Albert Ruben pamti jezivu hladnoću i da su živi grabili od mrtvih sve što je vredelo od odeće i obuće.
Život u strahu
Albert Ruben je rođen 1930. godine u Prištini od oca Imanuela Rubena i majke Gracije. Rat ga je zatekao u Beogradu, gde je išao u školu. Uspeo je da se vrati kući u Prištinu i pridruži se porodici.
– Albanci su se združili sa Nemcima i sa svih strana se slili u grad. Počeli su odmah da zlostavljaju Srbe i Jevreje. Živeli smo u dvorišnoj kući. Ispred nas je bila kuća jednog Šiptara koji je bio dobar čovek, pa naš dom nisu opljačkali i nisu dolazili da nas zlostavljaju. Krajem 1941. oca su odveli u logor u Berat u Albaniji – ispričao je Albert.
Italija je Albaniju zajedno sa Kosovom proglasila anektiranom teritorijom, prepustivši lokalnu upravu Albancima, što su oni doživeli kao ostvarenje sna o Velikoj Albaniji zbog čega je najviše trpelo nealbansko stanovništvo.
– U Prištini smo ostali mama, starija sestra Matilda, mlađa Flora i ja. Nije nam bilo teško da dođemo do hrane. Hrane je bilo, ali nije bilo slobode. Bilo je straha. Stalno sam strahovao da me Šiptari i Turci ne pretuku. Jednom su me uhvatili, bilo ih je trojica ili četvorica na mene jednoga. Dobio sam batine koje su izazvale unutrašnje krvarenje. Posle toga sam rešio da što manje izlazim na ulicu. Žene nisu toliko dirali, ali one su još manje izlazile – prepričao je Ruben mučne uspomene.
Krajem 1943, SS-ovci su pokupili sve Jevreje i odveli ih u kasarnu blizu fudbalskog igrališta. Bilo ih je mnogo, preko četiri stotine. Tamo su ostali dva dana, a onda su stočnim vagonima prebačeni u Beograd, u logor na Sajmištu, gde su proveli nešto više od dve nedelje, a zatim transportovani u nemački logor Bergen-Belzen.
Gladni i bolesni
Rubenovi su u Bergenu smešteni u deo za porodice. Pored njih su bili Jevreji iz Holandije i Grčke, a krajem 1944. doterani su i Jevreji iz Mađarske.
– Svi rođeni do 1930. su počeli da rade. Ja nisam odlazio na rad, samo sam vukao kazane sa hranom ujutro, u podne i uveče. To smo radili nas trojica, ja sam bio u sredini pošto sam bio jači, a dvojica slabijih sa strane. Svakog dana za ručak je bila stočna repa, a ujutro i uveče čaj od kamilice bez šećera. Mlađa sestra je imala samo šest godina, plakala je zbog gladi. Majka i starija sestra su radile u šnajderaju. Ljudi su umirali, a mi smo uzimali sve što iza njih ostane. Svakog dana smo, po dvojica, hvatali mrtve za ruke i noge i bacali ih u kola i pravo u krematorijum. Krematorijum je radio danju i noću, iz dimnjaka smo uvek mogli da vidimo plamen i dim – opisao je Ruben boravak u nemačkom logoru.
Cela Rubenova porodica se razbolela od pegavog tifusa. Ležali su u baraci bez lekova, ali su nekako uspeli da ozdrave.
– Vašaka je bilo napretek, ali na mene nisu mnogo išle. Govorili su mi da ne vole moju krv. Aprila 1945. godine, opet su strpali u vagone, nas koji smo ostali živi, i vukli gore- dole. Sa svih strana su bombardovali Englezi i Amerikanci. Rusi su gađali topovima. Na putu su mnogi poumirali. Na jednoj stanici, za vreme velikog bombardovanja, otvorili su vagone. Jedna Jevrejka je imala neko veće belo platno. Počela je njime da maše i bombe su utihnule. U toj stanici smo našli zeleni sir u drvenim sanducima. Bio je dobar, spasao nas je. Nemci su nameravali da dignu most i celu kompoziciju u vazduh, pa su počeli da postavljaju mine. Nisu u tome uspeli. Rusi su gađali topovima i kaćušama, približavali su se, pa su SS-ovci pobegli. Bili smo u vagonima usred neke šume kada su došli Rusi. Rekli su nam da smo slobodni i da možemo da idemo kuda želimo – seća se Ruben trenutka kada je jurnuo u slobodu.
Po oslobođenju se vratio u Prištinu, a nakon toga je u Beogradu završio zanatsku školu za vodoinstalatera. Kasnije se preselio u Italiju, gde je nastavio život.
Tortura na Sajmištu
– Muškarce starije od 17 godina su tukli i danju i noću. Jeli smo bagremovo lišće, a bilo je i trave. Od hrane smo dobijali samo kore od krompira i graška. Umesto supe davali su nam neku crnu vodu, tako da mi je lišće bilo kao baklava. Sa Sajmišta su nas ukrcali u vagone. Dali su svakome po malo masti pošto smo bili “suvih creva”. Dali su nam to namerno, da dobijemo proliv, da nam bude neizdrživo. U vagonima nas je bilo po pedesetak, jedva se sedelo, nije moglo ni da se legne ni da se spava – seća se Albert putovanja u nemački logor Bergen-Belzen.
Susret sa Anom Frank
– U istom logoru, u baraci gde su bili smešteni Jevreji iz Holandije, bila je i Ana Frank, ali o njoj tada ništa nisam znao. Tek posle rata, kada sam video njenu sliku, prepoznao sam da je to bila ona – seća se Albert jevrejske devojčice koju je proslavio ratni dnevnik. Ana je u logor dovedena zajedno sa sestrom, dok je njihova majka ostala u Aušvicu, gde je kasnije preminula od neuhranjenosti. Ana i sestra Margot umrle su u proleće 1945, najverovatnije mesec dana pre oslobođenja logora. Po dolasku savezničkih trupa u Bergen-Belzen zatečeno je oko 60.000 zatvorenika, većinom bolesnih i izgladnelih. Pronađeno je i oko 13.000 neukopanih leševa.
Sutra – Jevreji iz Jugoslavije o Holokautu (6): Krici koji kidaju dušu
