Pre Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije živelo je 82.242 Jevreja, a tokom rata je pobijeno skoro sedamdeset hiljada. U seriji od pet knjiga “Mi smo preživeli: Jevreji o Holokaustu” sakupljena su svedočenja preživelih članova jevrejske zajednice. Jevrejski istorijski muzej Saveza jevrejskih opština Jugoslavije/Srbije objavio je ove knjige uz pomoć donacija i volonterski rad redakcije. One čine izuzetnu kolekciju tragičnih i dramatičnih iskustava o jedinstvenom izboru – borbi za život, dostojanstvo i slobodu u partizanima; o koncentracionim logorima, o izbegličkom životu pod stalnom pretnjom.
Prizor male dece koja u rukama stiskaju lutkice dok ih polivaju benzinom i žive pale, njihove vriske i urlike Edita Armut Kašiković nikada nije zaboravila. Odmah posle tog strašnog događaja u Aušvicu, tri njene drugarice bacile su se na električnu žicu jer nisu mogle da žive sa onim što su videle. Edita je preživela i svedočila o strahotama koje su se događale u zloglasnom logoru.
Doktor Mengele
Rođena je 1922. godine u Budimpešti, a porodica se kasnije preselila u Zagreb i tamo ostala do početka rata. Sve do 1944. godine Edita je živela u Bakarcu i pomagala oslobodilačkom pokretu i Jevrejima. Nemci su je uhapsili 1944. na Rabu, nakon čega je deportovana u Aušvic II – Birkenau, zloglasni logor smrti.
– Kad smo stigli, videli smo negovane travnjake i ušli u lepo uređeno predvorje. Dočekali su nas ljudi u prugastim uniformama, uredni, čisti, sa smeškom na licu. Kasnije smo saznali da su to pripadnici “zonder- komande” ili kako su ih zvali “komanda živih mrtvaca”, koja je vršila specijalne zadatke: ubistva muškaraca, žena i dece ispod 14 godina, starih i bolesnih. Bila je to grupa odabranih 860 logoraša Jevreja. Svaka četiri meseca dovođeni su novi, a prethodni su likvidirani od strane novodovedenih. Na taj način je čuvana tajna o zločinu – seća se Edita svog dolaska u Aušvic.
Prema njenim rečima, pripadnici “komande živih mrtvaca” poslužili su ih čajem, Nemaca nije bilo u blizini. Međutim, nakon što su dve Italijanke počele da galame kako su greškom dovedene, ušla je grupa SS-ovaca i sa njima doktor Mengele.
– Prstom je pokazivao koja da izađe iz reda. Izdvojili su nas dvadesetak. Rekao nam je da odmah idemo u radni logor, a ostali i deca će nam se pridružiti posle dve nedelje karantina. Šta se sa njima dogodilo, poznato je. Nas su odveli u Birkenau, gde su nas popisali, tetovirali, ošišali, okupali i dali nam po jednu smrdljivu haljinu, bez donjeg veša. Postale smo brojke, moj je bio 76481. Da me u snu probudite, odmah ću vam ga reći. Pripremu su obavljale Slovakinje, Jevrejke koje su došle prvim transportom, kada je Birkenau tek formiran. Ostalo ih je u životu možda desetak, ali one više nisu bile ljudi, već zveri u službi SS-ovaca. Jedna od njih, kad sam upitala gde smo, ironično se nasmešila, ošamarila me i čizmom šutnula u stomak. Plačući, pitala sam je zašto je to uradila. Ne mogu da zaboravim reči koje mi je izgovorila: “Tu si gde svi crkavaju, a udarila sam te za kaznu što si do sada bila na slobodi” – prisetila se ova hrabra žena.
Dva meseca u samici
Čim je stigla u logor, Editi su prišle devojke udružene u ilegalnu logorašku organizaciju. Tada su joj rekle da će joj jedna od njih, Marjuška, javljati koje zadatke bi trebalo da obavi za njih. Jednog dana Marjuška joj je rekla da će biti premeštena u baraku u koju se doprema sva odeća i obuća onih koji su išli u gasne komore, i da je njen zadatak da sve lekove koje nađe sakrije u porubu haljine, a ona će ih preuzeti uveče.
– Bilo je to veoma opasno, jer sam do uveče morala da skrivam lekove. Po povratku u baraku su nas pregledali. Jedno veče naređeno nam je da poskakujemo. Porub moje haljine bio je pun injekcija, koje su zazvečale, a SS-ovac je čuo. Počeo je da me tuče, a zatim odveo u sobu nadzornice ženskog logora. Nakon batinanja i ispitivanja kome je to trebalo da predam (naravno da sam rekla da sam to uzela tek tako), rekla je da sam osuđena na dva meseca u “štrafkomandi” (kaznena komanda). Bila sam izdvojena u posebnu baraku sa ostalim kažnjenicama, spavale smo u samicama, a preko dana smo lopatama na čamce utovarivale mulj iz Visle. Dobila sam upalu jajnika i strašne bolove. Jedna Čehoslovakinja, lekarka, koja je inače radila kao bolničarka u barakama, davala mi je injekcije. Poslali su je meni, što znači da je i ona radila u našoj ilegalnoj organizaciji, iako o tome nikada nismo govorile – opisala je svoju kaznu Edita.
Osedela preko noći
Logorašice su obavljale teške i besmislene poslove. Kako je ispričala Edita, vadile su izmet iz velikih septičkih jama, tovarile kamenje, pa opet istovarivale sa kolica i tako unedogled. Svake nedelje prilikom jutarnjeg postrojavanja vršena je selekcija. Ako bi neka od zatvorenica imala makar bubuljicu na telu ili ranicu, odmah su je izdvajali.
– Možda je prošlo mesec dana, kada ujutru, kako smo se spremale za prozivku, moja prijateljica me pogleda i uzviknu. Pitala sam šta je, a ona mi kaže: “Pa ti si seda!” Malo nam je već kosa izrasla i izgleda da sam preko noći osedela – ispričala je Edita.
Slučajnost ih spasla
Na dan kada je izvršen pokušaj atentata na Hitlera, nekoliko stotina logorašica, a među njima i Edita, odvedene su do ulaznih vrata u krematorijum. Postrojili su ih i rekli im da su tu kao odmazda zbog pokušaja atentata na firera.
– Nismo reagovale, bile smo potpuno ravnodušne, jer smo već bile svesne da nas samo slučajnost može izbaviti od smrti. Negde u gluvo doba noći, iz reda u red se prenosila poruka da kad počnemo da ulazimo, svaka uzme kamen u ruku, a sve je bilo puno kamenja, pa da ih bacamo na SS-ovce. Tek tako, da vide da nismo stoka. Međutim, već se počelo razdanjivati, i odjednom je pala komanda – nalevo krug! Nismo se pomerile, bile smo skamenjene. Tek kad su pustili pse na nas, počele smo da se vraćamo u barake – seća se Edita.
