Pre Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije živelo je 82.242 Jevreja, a tokom rata je pobijeno skoro sedamdeset hiljada. U seriji od pet knjiga “Mi smo preživeli: Jevreji o Holokaustu” sakupljena su svedočenja preživelih članova jevrejske zajednice. Jevrejski istorijski muzej Saveza jevrejskih opština Jugoslavije/Srbije objavio je ove knjige uz pomoć donacija i volonterski rad redakcije. One čine izuzetnu kolekciju tragičnih i dramatičnih iskustava o jedinstvenom izboru – borbi za život, dostojanstvo i slobodu u partizanima; o koncentracionim logorima, o izbegličkom životu pod stalnom pretnjom.
Danon je u Jasenovcu svakodnevno bio svedok ustaških zlodela. Prema njegovim rečima, zločine su vršili sa velikim zadovoljstvom i uživanjem, sadistički nastojeći da put njihovih žrtava do smrti bude što bolniji i sporiji.
Masovna ubijanja
Zbog velikih prolećnih poplava koje su probile nasip oko logora, 1942. logoraši su iz Jasenovca prebačeni u Staru Gradišku. U logoru je vladala epidemija tifusa. Masovna ubijanja i umiranja bile su svakodnevne pojave. Logor je bio smešten u staroj srednjovekovnoj tvrđavi sa visokim zidovima, pa se Danonova ideja o bekstvu skoro ugasila.
– Oterali su nas u dvorište pored same kule, gde smo boravili u kazamatima. Načuo sam da će birati ljude za poljoprivredne radove. Izabrali su nas tridesetak, mlađih i još držećih. Rekli su nam da ujutro budemo na kapiji tvrđave. Rastanak od oca bio je veoma težak i potresan. Rekao mi je: “Sine, idi samo napred; ne osvrći se!” Jedino njemu mogu da zahvalim što sam preživeo Jasenovac i Staru Gradišku – napisao je Danon.
Njegov otac je kuvao hranu za logoraše, pa je uspevao da sakrije poneki krompir. Uveče, u baraci, davao je sinu, krišom da jede i da stavi u džep. Bez toga Cadik bi sigurno posustao, a takve su odmah izdvajali i ubijali.
– Prebacili su nas u selo Ferićanci, na poljoprivredno dobro pravoslavne crkve zvano Čitluk, da obrađujemo zemlju. Skupilo se veliko stado goveda oduzetih po okolnim srpskim selima. Imao sam sreću da me izaberu u grupu koja je čuvala krave. Pošto je zbog suše nestalo paše, prebačeni smo u udaljenije srpsko selo Obradovci. Seljaci su tajno uspostavili vezu sa nama i doturali nam krišom hranu – seća se Cadik.
Bekstvo u slobodu
Njegova ideja o bekstvu u partizane stalno je rasla, tim pre što su bili u blizini, u slavonskim planinama. Dok je čuvao krave, jedan seljak koji je sekao šumu pozvao ga je zviždukom. Rekao je da ima veze sa partizanima i da će urediti da napadnu logor. To je bila prilika da se svi oslobode.
– Kako partizani nisu dolazili, nas sedmorica smo odlučili da sami organizujemo bekstvo. Iskoristili smo priliku kada smo pet do deset minuta bili bez kontrole i preskočili žicu tora. Ujutro smo već bili sa partizanima koji su nas srdačno primili – opisao je Danon svoje bekstvo u slobodu.
Prema njegovim rečima, odbegli logoraši su bili raspoređeni na razne dužnosti, a on je zahtevao da ide u prve borbene redove.
– Najsrećniji dan u mom životu bio je kada sam goloruk u borbi zarobio pušku. Doživevši sva zverstva, naša ideja vodilja bila je da stradamo sa puškama u ruci. Trojica od nas tako su i poginula. Svi logoraši koji su za nama ostali u logoru Obradovci, njih dvadeset trojica, pobijeni su. Bio sam borac XII slavonske udarne proleterske brigade sve do napada na Viroviticu, u februaru 1943, kada sam teško ranjen. Preživeo sam komplikovanu operaciju. Tokom boravka u bolnici, naišla je IV ofanziva, pa su najteže ranjenike stavili u zemunice. Tu sam preživeo tri nedelje, ležeći u mraku, sa po nekim zalogajem hrane. Harao je tifus i od nas dvadesetoro preživelo je samo desetoro – ispričao je Cadik.
Danon je rat završio goneći neprijatelja sve do Blajburga, u Austriji, gde je zarobljeno na hiljade ustaša. Odmah posle Blajburga vratio se u Beograd, gde se ubrzo našao sa majkom i sestrama. Njegov otac, nažalost, nije preživeo logor. Školovanje započeto u Beogradu pre rata, Cadik je nastavio i završio Arhitektonski fakultet. Radio je kao projektant do penzionisanja. Preminuo je u Beogradu 2009. godine.
Živ je!
– Krajem 1943. godine pisala mi je sestra od tetke; između ostalog, opisala je i to kako je došla do moje adrese. U jednoj partizanskoj menzi, primetila je da je jedan visoki oficir neprekidno posmatra. Na kraju je prišao i upitao je: “Šta je vama Braco Danon?” Ona je vrisnula očekujući najgore, ali je oficir rekao: “Živ je, živ je, i nalazi se u Slavoniji.” Bio je to Dušan Brkić. U pismu mi je pisala gde se ko od mojih nalazi i od tada sam imao stalnu vezu sa familijom. Majka Dona je bila u Komandi ratnog vazduhoplovstva Jugoslavije, a ujak Moric je bio ekonom te komande. U ofanzivi na Livno, ujaka su zarobili Nemci i tu mu se gubi svaki trag. Sestra Sida je bila u hirurškoj ekipi brigade, pošto je bila student medicine. Majka je kasnije, kao starija, prebačena u Bari, u Italiju, gde je radila u partizanskoj komandi. Starija sestra Sara otišla je 1941. sa mužem u Srbiju radi organizovanja ustanka. Da je živa, saznao sam tek 1945. godine, i to slušajući Radio Beograd, gde su, izveštavajući o Kongresu AFŽ-a, pomenuli i njeno ime među odlikovanima – objasnio je Danon kako je uspostavio kontakt sa familijom.
Cela familija stradala
Osim oca Isidora, koji je stradao u Jasenovcu, Cadik Danon je u Drugom svetskom ratu izgubio još četrdeset pet članova familije. Oni su stradali u logorima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, najviše u Jasenovcu i Staroj Gradiški, ali i logorima Treblinka i Dahau. Šezdeset godina kasnije skupio je snage da stradanje svoje porodice prenese na papir. Tako je nastala knjiga “Sasečeno stablo Danonovih – sećanje na Jasenovac”.
