Pre Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije živelo je 82.242 Jevreja, a tokom rata je pobijeno skoro 70.000. U seriji od pet knjiga “Mi smo preživeli: Jevreji o Holokaustu” sakupljena su svedočenja preživelih članova jevrejske zajednice. Jevrejski istorijski muzej Saveza jevrejskih opština Jugoslavije/Srbije objavio je ove knjige uz pomoć donacija i volonterski rad redakcije. One čine izuzetnu kolekciju tragičnih i dramatičnih iskustava o jedinstvenom izboru – borbi za život, dostojanstvo i slobodu u partizanima; o koncentracionim logorima, o izbegličkom životu pod stalnom pretnjom.
Zatvor Gestapoa u Terezinu bio je poprište strašnih eksperimenata na ljudima. Vera Bruner, i sama zatvorenica ovog kazamata, seća se da su nacisti zatvorenike lišavali hrane i svetlosti prateći njihove reakcije. U jednoj ćeliji ljude su stavljali na uske daske ispod kojih je bila voda. Ako bi izgubili ravnotežu utopili bi se.
Od Aušvica do Glajvica
Vera je rođena 1925. godine i do početka rata živela je sa roditeljima u selu Bač. Diskriminacioni zakoni protiv Jevreja počeli su da se primenjuju odmah nakon okupacije. Njenom ocu Aleksandru Vajsu, koji je imao ciglanu, bilo je zabranjeno da nastavi poslovanje. Početkom 1944. svi Jevreji iz Bačke deportovani su u logore u Evropi, pretežno u Aušvic.
– Uhapšena sam u roditeljskoj kući. Odvedeni smo u sabirni logor u Bačkoj Topoli, odakle smo preko Subotice, u prenatrpanim vagonima za stoku, poslati u Aušvic- Birkenau. Putovanje je trajalo nekoliko dana, bez hrane, vode i toaleta. Kada smo stigli u Aušvic, odmah smo podeljeni na one koji su sposobni za teške fizičke poslove i one koji su poslati u gasne komore. Odmah smo ošišani i tetovirani. Mojoj majci je utetoviran broj 81258, a ja sam dobila broj 81259. Nakon jedne nedelje izvršeno je novo odabiranje i mene su, zajedno sa jednom grupom mladih devojaka, poslali u logor Glajvic – seća se tada osamnaestogodišnja Vera, kako je u Aušvicu odvojena od roditelja.
Sve žene smeštene u logor Glajvic radile su u fabrici Dojče gasrusverke koja je proizvodila sintetičku čađ od koje se pravila veštačka guma.
– Sve naokolo bilo je pokriveno ugljem, a vazduh je bio siv. Nakon napornog radnog dana i mi smo bile pokrivene ugljenom prašinom. Posao je bio težak, a uslovi nesnosni. Ako bi se neko razboleo odmah bi bio poslat natrag u Aušvic i likvidiran. Proveli smo oko devet meseci u fabrici kada su Nemci iznenada počeli da nas evakuišu u januaru 1945. godine, u Nemačku, preko Čehoslovačke – ispričala je Vera.
Tvrđava u Terezinu
Zima je bila okrutna, a logoraši su imali samo laganu odeću i na nogama drvene klompe koje su pokrivali papirom. Vera se od umora i hladnoće onesvestila pa su je prijateljice vukle kroz sneg. Posle nekog vremena logorašice su ponovo utovarene u vagone.
– Nismo imali vode, a straža oko vagona odbijala je da nam da bar malo snega. Nekolicina nas, poluludih i očajnih, odlučila je da beži. Kada je voz izašao iz stanice Kostalanec, iskočile smo. Čuvari su pucali. Nisam bila pogođena, ali sam pri padu slomila levo rame. Moja prijateljica Hadasa Dagon i ja, uputile smo se prema obližnjem selu Litovice i tamo pokucale na vrata prve seljačke kuće. Međutim, seljaci su nas prijavili i došla su dva žandara. Odveli su Hadasu do policijske stanice na ispitivanje, a mene ostavili u kući zbog rane. Nas dve smo ranije odlučile da ćemo se, u slučaju da budemo uhvaćene, predstaviti kao Srpkinje. Ona je rekla da se zove Ivka i da smo sestre, ćerke jugoslovenskog oficira pravoslavne vere – ispričala je Vera kako su izbegle likvidaciju.
Preživele su, ali ih je Gestapo zatvorio u Malu tvrđavu u Terezinu, zatvor za političke zarobljenike.
– Bile smo u ćeliji, poznatoj kao “ćelija smrti”. Sa nama je bilo mnogo zatočenika iz Glajvica. Nakon nekoliko dana, Ivka i ja smo srećom, smeštene u drugu ćeliju, koja je bila pod nadzorom dve SS-ovke. Sećam se te prostorije veoma dobro. Imala je tri pomoćna dela. Ivka i ja smo bile u trećem delu, zajedno sa jednom ženom sa trogodišnjim detetom. Žena se zvala Ema Has, a dete Tomiček Frita, odnosno Tomi. On je bio sin njene najbliže prijateljice, čuvene slikarke koja je ubijena u getu Terezina. Posle rata o Tomijevom životu snimljen je film – opisala je Vera ćeliju u kojoj je provela više od tri strašna meseca.
Osmoga maja 1945. čuvari su ostavili vrata otvorena, bio je to kraj rata. Vera još nije imala 20 godina, bila je slobodna, ali su njeni roditelji već bili mrtvi. Vratila se kući i upisala studije ekonomije, udala se za pravnika Mirka Brunera, sa kojim je dobila dvoje dece.
Parče neba
Prema Verinim rečima, zatvorenice u Terezinu su spavale na betonskom podu, prekrivenom slamom. Hrana, većinom vodena supa, bila im je gurana kroz vrata i ostavljana na podu. Bile su stalno gladne.
– Imale smo mali prozor sa rešetkama, kroz koji smo mogle da vidimo parče neba. Nisam mogla da spavam zbog svraba od ujeda insekata i infekcije koja se širila pod gipsom. Svakog jutra čule smo zvuke ubijanja i provodile dane u strahu da ćemo biti sledeće – ispričala je Vera kako su provodile dane.
Organizovale školu
Najzloglasnija ćelija u Terezinu, u kojoj je Vera provela samo nekoliko dana bila je ćelija 33. Tamo je bilo smešteno čak 60 logorašica odbeglih iz Glajvnica. Bile su strpane u jednu malu prostoriju, sa samo jednim prozorom skoro potpuno zatvorenim drvenim daskama. Lišene svetlosti i hrane bile su deo sadističkog eksperimenta. Da bi ispunile vreme, u pokušaju da ostanu pri zdravoj pameti, one su otvorile “školu”. Sedeći na hladnom betonskom podu, bez knjiga, svaka žena je podučavala ostale onome što je znala: bilo da je to evropska istorija, hebrejski jezik, umetnost ili fotografija… Jedna je pisala poeziju, druga je pisala recepte na toalet papiru. One su čak i plele, upotrebljavajući grančice od metle kao igle za pletenje. Vunu su dobijale tako što su parale sopstvene stvari i pokušavale da od njih naprave nove. Zahvaljujući hrabrosti i istrajnosti preživele su i dočekale oslobođenje.
