Pre Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije živelo je 82.242 Jevreja, a tokom rata je pobijeno skoro 70.000. U seriji od pet knjiga “Mi smo preživeli: Jevreji o Holokaustu” sakupljena su svedočenja preživelih članova jevrejske zajednice. Jevrejski istorijski muzej Saveza jevrejskih opština Jugoslavije/Srbije objavio je ove knjige uz pomoć donacija i volonterski rad redakcije. One čine izuzetnu kolekciju tragičnih i dramatičnih iskustava o jedinstvenom izboru – borbi za život, dostojanstvo i slobodu u partizanima; o koncentracionim logorima, o izbegličkom životu pod stalnom pretnjom.
Stotine hiljada Jevreja iz Mađarske stradalo je u gasnim komorama i krematorijumima Aušvica. Žuža Marinković i njena majka su preživele samo zahvaljujući tome što su bile zdrave i fizički jake, pa su poslate na prinudni rad.
Život u getu
Kada su u Suboticu 12. aprila 1941. umarširali “honvedi” odmah su izvršili premetačinu “sumnjivih” kuća, uglavnom onih u kojima su stanovali Jevreji. Jedna od tih bila je i kuća u ulici Laze Mamužića 21 u kojoj je stanovala porodica Marinković.
– Doneli su zakone koji su nam ograničili kretanje, ali smo bar bili u svojim stanovima. Tako je bilo sve do aprila 1944. godine kada smo dobili naređenja da u roku od 24 sata s najnužnijim stvarima napustimo stan i uselimo se u već osnovani geto. Otac mi je tada bio na prisilnom radu, a sestra Lili bila je deportovana u logor Kištarča, u blizini Budimpešte – seća se Žuža Marinković, rođena u Subotici 1921. godine.
Ona i majka su samo sa najneophodnijim stvarima preseljene u geto koji se nalazio u kućama pored železničke stanice. Dobile su jednu malu sobu.
– Obeleženi žutim zvezdama, mi mlađi smo odlazili na rad. Šile smo vojne uniforme deset sati dnevno. U nabavku namirnica smeli smo da izađemo posle zatvaranja tržnice kada takoreći više ništa nismo ni mogli da kupimo. Svi smo imali prijatelje koji su uspevali da nam prokrijumčare ponešto hrane. Vodovod nije postojao, pa smo po vodu išle na bunar – opisala je Žuža život u improvizovanom naselju.
Međutim, život u getu nije dugo trajao. U zoru 25. maja mađarski žandari su sve Jevreje utovarili u stočne vagone. Prvo su deportovani u sabirni logor Bačalmaš, a odatle u Aušvic.
– Preuzeli su nas SS-ovci i po najvećoj vrućini, bez vode sa malo hrane, poveli na put u nepoznato. Starci, žene, deca, bolesnici, priklešteni, ni mesta za sedenje nismo imali… To putovanje je bilo nešto najmučnije što se ni zamisliti ne može. Moja majka je gubila svest, a ja nisam mogla da je položim na pod ni da joj dam kap vode. Posle šest dana vožnje, stigli smo na železničku stanicu Aušvic. Otvorila su se vrata vagona i prva selekcija je počela. Muškarci na jednu, starice i deca na drugu stranu, a mi na treću – seća se Žuža.
Broj 28911
Kompozicije sa stotinama hiljada Jevreja iz Mađarske pristizale su u Aušvic. Gasne komore i krematorijumi radili su dan i noć.
– Svakog jutra i predveče satima smo stajale na prozivkama. Sklanjala sam majku kada je padala; jer, čim bi primetili da neko ne stoji mirno, pokupili bi ga i slali u “nepoznato”. Nikad više nismo sreli nikog od njih. Posle nekoliko nedelja, jedne večeri, pojavio se doktor Mengele. Vršio je odabir devojaka za rad i mene odabrao prvu. Majka je stala pred njega: “I ja hoću da idem!” Okretao ju je, odmeravao, bile smo potpuno nage, mahnuo je rukom i tako smo ostale zajedno. Odvedene smo u kupatilo. Iz cevi nije potekao gas, već voda. Dobile smo neke platnene haljine sa zvezdom napred i natrag, cipele sa drvenim đonom i tako opremljene čekale jutro kada smo sa železničke stanice Aušvic, u običnim vagonima, opet krenule na put – seća se Žuža.
Odabrane logorašice su iz Aušvica prebačene u Paršnic, u Sudetima. Logor je bio pod komandom koncentracionog logora Gros Rozen. Žuža je tamo dobila zarobljenički broj 28911 i raspoređena je na rad u kuhinji.
– Nosile smo ugalj, krompir u džakovima, repu, ribale kazane… Svakog dana u zoru, prve smo ustajale, ložile kazane i spremale hranu za naše drugarice koje su odlazile na rad u tkačnicu. Moja velika prednost bila je što sam u kuhinji mogla da pojedem pokoji krompir više ili da ukradem koju repu – opisala je Marinkovićeva rad u logoru.
Prema njenim rečima, kada su se 8. maja probudile, kapija logora je bila otvorena, a stražara nije bilo.
– Pojavili su se tenkovi i borci Crvene armije, umorni, prašnjavi, pravo iz borbe. Prvog sovjetskog oficira smo na rukama unele u logor. On, onako promukao i umoran, kad smo ga stavile na sto, rekao nam je: “Rat je završen, vi ste slobodne” – seća se Žuža poslednjeg dana u logoru.
Porodica Marinković jedna je od retkih koja je preživela Holokaust. Posle završetka Drugog svetskog rata Žuža je radila u Subotici i Novom Sadu, a od 1954. živela je u Beogradu.
Žena zver
– Nadzornica u kuhinji bila je žena zver. Zlostavljala nas je na sve moguće načine. Jednoga dana mene je odredila da idem sa njom po sledovanje mesa. Konjsko meso smo dobijale jednom mesečno. Tamo sam u kratkom razgovoru sa jednim logorašem saznala da se kraj rata približava. SS-ovka je to primetila, išamarala me i kaznila prebacivanjem na kopanje rovova. Majku sam uspela da smestim u revir, zahvaljujući lekarki Francuskinji, koja je bila divan čovek. Do kraja rata sam kopala rovove – seća se Žuža.
Kući po svaku cenu
Kada je logor oslobođen, Žuža i majka su pojurile kući bez razmišljanja.
– Vozile smo se vojnim kamionima, pele se na otvorene vagone, doživljavale svašta na putu. Ali, želele smo kući po svaku cenu jer smo saznale da je naša Subotica oslobođena još oktobra 1944. Tako smo, posle nedelju dana užasnog putovanja, stigle u Budimpeštu, gde je već bilo organizovano prihvatilište za povratnike. Posle dezinfekcije i malo hrane, trebalo je da dobijemo nekakve papire, ali smo čule da se moj otac i sestra već odavno nalaze u Subotici. Ne čekajući, sele smo na prvi voz koji je prevozio ratne zarobljenike i stigle kući – opisala je Marinkovićeva povratak.
