Pre Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije živelo je 82.242 Jevreja, a tokom rata je pobijeno skoro 70.000. U seriji od pet knjiga “Mi smo preživeli: Jevreji o Holokaustu” sakupljena su svedočenja preživelih članova jevrejske zajednice. Jevrejski istorijski muzej Saveza jevrejskih opština Jugoslavije/Srbije objavio je ove knjige uz pomoć donacija i volonterski rad redakcije. One čine izuzetnu kolekciju tragičnih i dramatičnih iskustava o jedinstvenom izboru – borbi za život, dostojanstvo i slobodu u partizanima; o koncentracionim logorima, o izbegličkom životu pod stalnom pretnjom.
Rat mu je odneo oba roditelja, a Benjamin Vintei, tada sedmogodišnji dečak, preživeo je skrivajući se u sanduku drvene klupe u stanu svoje tetke Ruže. Njegov otac Samuel stradao je u logoru Topovske šupe u Beogradu 1941. godine, a majka Jozefina godinu dana kasnije u logoru Sajmište. Kada mu je majka odvedena, Benja, kako su ga zvali, nije bio kod kuće i tako je izbegao stravičnu sudbinu svojih roditelja.
Ko je ovo dete?
Pre rata njegova majka Jozefina je radila u banci. Otac Samuel je bio vlasnik veletrgovačke firme Jugopapir. Posao je dobro išao, pa su kupili lepu kuću u Ulici Osmana Đikića. Miran porodični život prekinuo je rat.
– Mutno se sećam kad smo majka i ja bili u kratkoj poseti kod oca u logoru. Ne mogu da opišem užas, bol i tugu koju osećam kad uzaludno pokušavam sebi da predstavim šta su moji roditelji, Sam i Finka, mislili i osećali u onim vremenima – ispričao je Benjamin.
Njegova tetka Ruža udala se 1920. godine za Radišu Jovanovića i prešla u pravoslavlje. Muž joj je umro pre rata, pa je ostala sama sa dve ćerke, Verom (20) i Ivankom (19). Pošto nisu bile “čiste” Jevrejke, nisu odvedene u logor. Benjamin je bio kod njih kada su mu majka i baka uhapšene.
– Da su Nemci otkrili kako Ruža, Vera i Ivanka kriju jevrejskog dečaka, sve tri bi verovatno bile streljane. Međutim, one su me primile u svoju kuću bez oklevanja. Živele su na trećem spratu elegantnog zdanja u Krunskoj ulici br. 26, neposredno prekoputa nemačkog poslanstva – seća se Benjamin.
U početku je iz stana izlazio samo u veliku baštu iza kuće. Kasnije mu je dozvoljeno da ide u grad, da stoji u redu za hleb, pa čak i da se igra sa decom iz susedne ulice.
– Zvali su me Bane, jer je tako bilo bezbednije. U školu nisam išao i legalno nisam postojao. Čudnovato je, ali ipak tačno, da niko nije postavljao pitanje: ko je ovo dete, ko su mu roditelji, odakle je došlo, kako to da ne ide u školu? Opasnost da budem otkriven bila je ogromna, ali ništa se nije desilo – seća se Benja.
Nemci pred vratima
Tri žene su se trudile da dečak vodi koliko-toliko normalan život, pa su mu držale časove. Zahvaljujući tome, Benja je posle rata normalno nastavio školovanje. Nekoliko puta zamalo je otkriven. Gestapo je noću dolazio u Ružin stan i pretresao svaku sobu.
-Dok su bili u stanu, ja sam bio u sanduku, a Vera je, u noćnoj košulji, trudeći se da izgleda bezbrižno i mirno, sedela na klupi. Gestapo je otišao. U proleće 1944. sirene za vazdušni napad često su zavijale. Američki ili britanski bombarderi su nadletali i nastavljali svojim putem. Na Uskršnji ponedeljak sirene su se oglasile, a bombarderi ovoga puta nisu zaobišli Beograd. Šteta je bila velika, a puno Beograđana je stradalo. Kuća do naše bila je pogođena – ispričao je Benjamin kako je doživeo savezničko bombardovanje.
U gradu su kružile glasine da će se bombardovanje pojačati, narod se uplašio i krenuo u izbeglištvo. Benjamin je sa Ružom i njenim ćerkama pobegao u Jajince, selo na putu za Avalu. Bili su smešteni u podrumu seoske kuće, a Vera ili Ivanka su povremeno biciklom odlazile u grad po potrepštine. Kad je bombardovanje prestalo krajem leta i kad su stigle glasine da su Rusi blizu, vratili su se u grad.
Posle rata Benjin ujak, Pavle Vinterštajn, uspeo je da dovede Benju k sebi u Švajcarsku. Za Vinterštajnovima je Benja kasnije prešao u Njujork. Sam se izdržavajući, završio je studije matematike. Posle odbrane doktorata dobio je mesto profesora na Univerzitetu u Otavi.
Rođendanski poklon
– Hrana, odeća i igračke zahtevali su improvizovana rešenja, ali bi se Ruža i njene ćerke uvek snašle. Uspevale su da spreme kolače i slatkiše za praznike, pa i koljivo za porodičnu slavu, Svetog Tomu, 19. oktobra. Odela su se prepravljala; nove džempere bi plele od vune parane iz starih. Stare igračke, odavno odložene na tavanu, bi izvadile i preradile u nove. Na primer, voleo sam sve u vezi sa Diznijem. Tako mi je Ivanka pripremila izvanredan rođendanski poklon: na komadu šperploče nacrtala je i obojila prizor s Diznijevim likovima, pa ga je testericom isekla u male komade koje je trebalo složiti u razumljivu celinu – seća se Benja svojih ratnih igračaka.
Dan oslobođenja
Jedne noći pred kraj rata, sredinom oktobra, kuća u kojoj su boravili bila je pogođena artiljerijskom granatom. Sve je bilo prekriveno crvenom prašinom od razmrvljene opeke.
– Pogodak je bio neposredno iznad sobe u kojoj smo spavali, ali je smer eksplozije bio naviše i raznesen je deo krova. Mi smo se smesta spustili u podrum. Posle nekoliko dana partizani i Sovjeti su ušli u Beograd, potiskujući Nemce koji su se povlačili. Naše susedstvo je oslobođeno 19. oktobra, na dan slave porodice Jovanović. Sledećeg dana izašao sam ispred kuće. Naša i okolne ulice su bile slobodne, ali Nemci su se još držali u kraljevom dvoru. Iznenada se začu zvižduk i partizan koji je stajao pored mene pade na zemlju. Zrno su verovatno ispalili Nemci iz dvora. Da je malo skrenulo sa putanje, moglo je da me pogodi. Ali nije, preživeo sam- seća se Benja poslednje opasnosti u ratu.
