Ima, međutim, i onih kojima se čini da Vučić i Nikolić nisu mogli da dobiju bolji poklon od bivšeg idola i šefa, pod uslovom da Šešelj nastavi da zbori onako kako je započeo svoj povratak iz Haga kličući u Zemunu, baš kao pre četvrt veka, "velikoj Srbiji" uprkos tome što ona, pored ostalog zahvaljujući i njegovom minulom radu, nikad nije bila manja i jadnija.
U svakom smislu tih reči.
Onaj koji je pozivao na ubistva svojih političkih protivnika i aplaudirao ubicama, ne obazirući se ni tada ni danas na posledice svojih teških reči, moraće iz petnih žila da zapne da bi u opustošenoj i osiromašenoj Srbiji sakupio dovoljno istomišljenika spremnih da slede njegov poznati putni pravac, onaj od Karlobaga do Haga.
Jedanaest i po godina nakon što se dobrovoljno odmetnuo u Hag (24. februara 2003) Šešelj opet govori istim jezikom. I opet ruši "izdajničku vlast". Na mitingu održanom u Beogradu dan uoči svog spektakularnog odlaska, lider radikala je od desetina hiljada svojih sledbenika, ali i od Srbije, zatražio oproštaj zbog toga što "nije stigao da sa jarma skine izdajničku dosmanlijsku vladu". Srbima je savetovao da "čuvaju Radovana Karadžića, generala Mladića, pukovnika Šljivančanina, majora Radića…", sve one koji će mu kasnije praviti društvo u Sheveningenu.
Ispraćajući Šešelja u Hag, Toma Nikolić, Aleksandar Vučić i Maja Gojković, troje tada najbližih njegovih saradnika, a sada prvih ljudi države, zavetovali su mu se da će sačuvati Srbiju od tuđina.
U međuvremenu su ga napustili, odrekli se njegovog lika i dela, odvukli mu članstvo u svoje, naprednjačke vode i uništili stranku, gospodareći Srbijom po preciznim uputstvima novih mentora. Može li im tako zaštićenima, bolestan i na osami, Šešelj vratiti milo za drago, kao što im javno poručuje i kao što misli da može?!
Čovek kome se jetra navodno raspada i koji na tu okolnost ne daje ni pet para, spreman je, dakle za novu bitku. I nove skandale. Siguran je i da će ga zdravlje poslužiti. Svoju jetru, punjenu svih ovih godina otrovima razne vrste, čistiće izjedajući tuđe džigerice. Hraniće se jetrom drugih, pre svih Vučićevom i Nikolićevom, bivšom sabraćom čijim imenima je nazvao svoje metastaze. Jetrene probe pokazaće koliko u tome napreduje. Kao i da li će uspeti da vrati barem deo partijskih odmetnika pod svoju komandu i tako već odavno političkog mrtvaca – Srpsku radikalnu stranku, oživi makar toliko da sa njom ponovo pređe cenzus i sedne u poslaničke klupe u Skupštini Srbije?! Teško!
Šešelj će u svom naumu uspevati onoliko koliko ga bude u medijima, a sudeći po dosadašnjem iskustvu, Nikolić i naročito Vučić će znati da se bore sa tim. Jer, bez kamera, Šešeljeva retorika ne znači ništa, ni njemu, ni onima kojima namerava da se obraća. A takvih je sve manje. I nikako ne liče na one od pre dve i po decenije. I Vučić se trudi da što manje podseća na sebe iz mlađih dana. Aktuelni premijer danas radije miriše na Merkelovu i Natašu Kandić, nego na Gordanu Pop Lazić, a predsednik države na Obamu i Hilandar gde je skoknuo jer mu "razgovor sa svetogorskim monasima daje sasvim drugačiju perspektivu prilikom razmišljanja o svim teškoćama koje su zadesile celu Srbiju i svakog pojedinačno i kako iz te situacije izvući pouke i biti duhovno osnažen i misaono okrepljen".
I Šešelj će na Hilandar. Da li je Sveta gora dovoljno velika da osnaži i okrepi tolike grešnike?!
