Narodni heroj i onaj što je prvi skočio na Dražu kod Višegrada i stavio mu lisice, gledao je očima mutnim i krvavim zapenušano more kraj Herceg Novog.
Davno se manuo i Čačka i Beograda i skrasio se među ljudima koji ga nisu znali nikako drugo sem kao Raća, starinu koji malo priča, ali dobro pije, bez da mezeti. Pogana navika iz rata.
I oni što su znali ko je, šta je i kuda su ga sve noge i luda glava nosili, pravili su se nevešti. Tako je svima bilo bolje.
Rođen u sirotinji, od oca i majke nadničara, vazda gladan, nikad sit, utrčao je među komuniste kao razobadano june iz obora, kako je znao da kaže kad ga uhvati delirijum tremens.
Najbolji drug, Ratko, s kojim je delio sirotinjske kore proje, opasao se redenicima, zatakao kamu i otišao u Drugi ravnogorski korpus.
Radenko je, dok su im se razilazile i staze i bogaze, urlao:
– Borim se za bolji svet, za pravdu, a ti?!
– Ja sam za srpstvo, za kralja, za otadžbinu! – uzvrati Ratko. – Zapamti, Raćo, grišće te ta tvoja izdaja dok si živ!
Bože, “valimo te, ne sretoše nam se putevi niđe za četiri godine”, buncao je Radenko na kamenoj terasi s pogledom na pučinu, sipajući u sebe lozu iz čaše od dva deci, ruski, ludački.
– I bi Ratko u pravu… Eto me mator, drtina, olupina, zreo da me bace u vrzinu, ni groba da mi se ne zna, a spokoja nemam…
Beše neki kraj jula, sparinčina, lijander hercegnovski mirisom da uguši, zrikavci uši da probiju. Rešio Raćo da priča, napela mu se duša da pukne, mora da izlije iz sebe, pa bog.
Ispovest starca
Znaš li ti, novinar, što sam ja ovde došao da se tamo nikad ne vratim? Ne znaš, jašta. Zato što ovaj narod ovde vekovima živi na puškomet od Hrvata, večnih neprijatelja, ovaj narod nema vremena da se glođe među sobom dok mu krvnik dahće za vratom. A tamo kod nas… Klali smo jedni druge kao brave, grkljane čupali, familije zatirali, brat brata, otac sina, sin oca, pogani smo, pogani!
Kaješ li se Radenko što su ti ruke do lakata krvave?
Ne do lakata, do ramena, do ramena, novinar! Pred tobom se kajati neću, ima ko će meni da odreže svoje. Onaj gore. Njemu samo odgovaram. A kako sam i mogao iz krvi da pobegnem? Zaklaše mi oca i ujaka, ja pred poterama i besnim konjima beži u Bosnu, spasavaj glavu, pa kad i njino prođe da se vratim na zekanu, da pronesem petokraku kroz Čačak, da donesem bolji svet. Donesoh kurac od ovce, novinar, eto, jesi l’ zadovoljan?
Starost ti jebem, ne znam šta sam jutros doručkovao, ali pamtim kako nas vajni jataci izdadoše u Ostri, na spavanju. Stražaru Milunu otkide crna trojka glavu ko piletu, ostali četnici grunuše na vrata, ja jednu bombu pravo među brade, drugu odma’ za njom, pa kroz prozor u zabran.
Mene ne stigoše, ostale pobiše ko zečeve.
Jeste, tačno, terali su me na vojni sud, novinar! Jeste, zaklao sam petoricu zbog toga svojom rukom, i to onako slatko, osvetnički. Svaki je bio kriv. Što ja da budem, sanćim, bolji od njih? Nit sam milost tražio, nit sam je davao.
Bog prašta, ja sam ubijao da namirim kantar. I kvit.
Sudnji dan
Novinar, ne provociraj, kažem ti ljudski… Popij i ne seri.
I ja tebe, Radenko, ljudski pitam. Zemljaci smo, ljudi smo. Ja iz Pranjana, ti iz Viljuše. Ja pred penzijom, ti pred grobom. Čega se plašiš?
Dobro… Ajde da ti kažem. Ali da za života to nigde ne pročitam, jasno!
Jasno.
Piši: da mi je danas ova pamet, Tita bih hapsio, a ne Dražu!
Hvala ti, Radenko.
Jedi govna, novinar…
Novinara je sutra popodne ispratio za Beograd.
Seo u konobu, a nebo se gadno mutilo. Naručio lozu i vino, kako ko voli, za sve. Vratio se kući dok je bura lomila lijandere na kamenoj terasi, seo, napisao pismo.
Živa stvora nije bilo na rivi dok je ulazio u more, boreći se s talasima i roneći ka pučini, a iznad njega su divljali talasi. Onda je izronio, i talas što je ličio na Sudnji dan bacio ga je na stene oštre kao noževi.
Mozak, creva i džigerica su prsnuli u komade, a pena je popila sve, do poslednje kapi krvi. Orden narodnog heroja su te noći, u porti manastira kraj Međuvršja, izvadili iz ale kad su je rasporili i iz nje pokuljale ljudske ruke, noge, parčad vesla, kame, kokarde i petokrake.
Poslanik sa imenom
Bio je Radenko mnogo lud – svedočio je njegov saborac Marinko Krljanac s kojim je zajedno gaće krvario po Bosni. – Jerbo, ko bi drugi usred Skupštine zaratio s Titom lično?
Kad je Josip Broz, najveći sin i naroda i narodnosti, rešio da posle njega bude potop i da novim ustavom oživi seme zla na Balkanu, u Radenku je proključala srpska krv i proradila luda žica.
– Konstatujem da je protiv glasao jedan poslanik… – objavio je predsedavajući.
– A, ne, ne! – skočio je iz klupe. – Ne “jedan poslanik”, nego Radenko Planić! I da uđe u zapisnik!
Istog dana spakovao je oficirsku uniformu i odneo u Crveni krst i sa jednim koferom stvari krenuo ka primorju.
Stao je samo kod Međuvršja, izvadio orden sve sa kutijom i zavrljačio ga među somove stokilaše, dok se suton spuštao na vrbake i na povrtnjake. Uzeo je i pištolj, pogledao u modrozelenu vodu, a onda se predomislio.
– Možda zatreba, đavo će ga znati.
Odjurio je ovčarskom klisurom, plašeći ovce i čobane, da se više nikad ne vrati, bežeći od krvi i teških uspomena.
I bez pravde i bez kralja
Šta je bilo s Ratkom, Radenko?
Na kamenom stolu, u pravcu Sunca što je padalo za horizont, dogorevala je i treća flaša loze.
– Ne znam tačno. Kažu da su ga muslimani komunisti kod Foče tamo negde četres šeste, iskomadali, psujući majku srpsku. Nit sam ja dočekao pravdu, nit on kralja i otadžbinu. A zadnju smo koru proje delili…
Je l” ti žao što ste bili na različitim stranama?
– Šta ima da mi bude žao?! Gotovo je sad.
Milan Jovanović Major je novinar i dugogodišnji šef Deska i zamenik glavnog urednika “Vesti”. Rođen je u Čačku, podno planine Jelice, koja je oduvek tajnovito – i delila i čuvala granice čačanske kotline i Dragačeva. U svojoj prvoj knjizi novela, verno slika i priča o isprepletenim ljudskim sudbinama u kovitlacu ratova – dobru u zlu i zlu u dobrom. Radnja i likovi smešteni su baš na planinu Jelicu, gde su bili najživlji i najjači četnički, ali i partizanski pokret. Knjiga je, kroz istinite i imaginarne priče, istinsko svedočanstvo o tragičnim podelama među Srbima u Drugom svetskom ratu i o živim ranama proisteklim zbog tih podela.
Knjigu “Jelička hronika”
možete naručiti preko Knjižare
“Vesti”, na telefon +49 (0) 6101 58 66 66, ili preko mejla knjizara@vesti.de
Kontakt telefoni za porudžbine u Beogradu:
+381 (0) 11 3190 261 / 3190 924
