Knjiga “Jelička hronika” Milana Jovanovića Majora, prema vlastitom priznanju autora, dugo se “kuvala” u njegovoj duši i glavi. Na momente je više nego potresna, pa je baš i sam ne preporučuje za “čitanje u mraku”.
Ostao je siroče sa dva meseca. Otac i majka izvlačili su u jesen drva na Jelici, a onda se dorat okliznuo o kamen skriven pod mokrim lišćem, trgnuo nazad i oboje bacio u ambis.
Izvlačili ih seljaci ceo dan dok je Milutin pištao u kolevci, a skamenjena baba Kosara i đed Todor dumali šta će sa nejačkom zle sudbine.
Dali su ga u džandarsku, tako se tad govorilo, školu, da se primakne državnim jaslama, da pobegne iz tmuše dragačevske gde se sa smrću drugovalo svakodnevno i gde je život bio jeftiniji od naćvi brašna.
Sudbina ga je, pred rat, opet vratila u Dragačevo. Od smrti se, kanda, nije moglo pobeći.
Probio se iz Slovenije kad su Hrvati krenuli da bacaju puške, da Švabe zatrpavaju cvećem, a Srbe ilovačom.
Lično je metak u čelo sunuo Nemcu, sinu lokalnog inženjera koji se boga pitaj otkud pre ihaj godina u Guči obreo, jer je na sva usta hvalio Hitlerovu silu i pozivao lude Srbe da stanu uz novi svetski poredak, gde će se znati reda i zakona.
Brzo mu je, čim je krenula odmazda Vermahta, planula kuća, ionako pusta, a Milutin se dao u odmetnike, skupljajući ljude, rešen da Švabi zakuva cicvaru, pa kud puklo da puklo.
– Braćo! – govorio je na letnji Aranđelovdan pred školom u Rtima.
Posramljeni Bugari
– Ničeg se ne bojim, a nemoj da sam čuo da se neko od vas Nemca uplašio! Pogotovo nemoj da čujem da neko ode u komuniste, među tu gubu! Znam ja njih dobro! Dobri su dok se među noge ne uvuču! Ne ostavljajte đeci svojoj, kumim vas Bogom, kugu da vas proklinje potomstvo vaše dok je sveta i veka!
Osilio se vojvoda, prek, neustrašiv i lud. Uvek prvi kad se juriša, zadnji kad se glava spasava.
Neka mu vračara rekla da je rođen u košuljici, da mu metak ništa ne može. Izađe pred stroj, go do pojasa. Kamu stavi u usta, mašingever u ruke. Pa pravo na Bugare.
Zvrči olovo iz bugarskog mitraljeza, šište zrna, šišaju travu i vrzinu, a on ide pravo, serbez. Tek se okrene, izvadi kamu iz usta, pa urlikne:
– Juriš, junaci, krvi da im pijemo!
Dok su se prasad i jagnjad okretala na ražnju i uz rakiju slavila pobeda, posramljeni Bugari klali su usput sve na šta su naišli, od starca do kolevke.
– Jadna ti i prokleta slava, vojvodo! – urlali su njegovi vojnici na zgarištima i nad iskasapljenim mučenicima.
Poče narod da se okreće od Milutina. Krenuše krišom kuriri na Ravnu goru, uzbuni se Dražin štab.
“Milutin je poludeo, komandante. Jeste, valjan je vojnik, hrabar do ludila, ali je postao smetnja našoj stvari. Žandarmerijski podnarednik proglasio se za vojvodu, nikog ne ferma, ni Rakovića. Prebija i ubija i naše najpouzdanije ljude, priča, da prostite, da vrhovna komanda nema muda, da čeka limun dok on gaće krvavi i četničku slavu pronosi. Pre neki dan iz čista mira umalo ne ubi čoveka iz Žičke leteće”, stizale su depeše, crnja od crnje.
Grkljan u pismu
Posle tri dana upade sa svojima u Ljubić i pokupi sve puške koje zateče u Drugom ravnogorskom korpusu.
– Recite vašem vajnom komandantu Rakoviću, koji naručuje pesme u svoju slavu i ladi jajca, da meni ovo više treba. Ionako svirate kurcu, umesto da ratujete – reče i odjaha sa svojom divljom hordom, plašeći i narod i kerove.
Otad mu nije bilo duga veka.
Legenda kaže da je Draža kasno saznao da mu je venčani kum osuđen na smrt i da je presuda već izvršena. Da je postrojio štab i vikao, van sebe od besa. Posle se, kažu, smirio.
– Nisam mu mogao pomoći. Luda je to glava bila – rekao je.
Navodno.
Smrtnu kaznu izvršio je u porti manastira Žiča, gde je Milutin na prevaru domamljen, Miroljub Rakočević, onaj sa tronošca što su ga motali u ovčiju kožu da ga skoro odranog spasu.
Umalo je, kao što rekosmo, stradao i iguman, ni kriv, ni dužan, uvučen u prevaru.
Dražina kuma Jela je u poslednjem vojvodinom pismu našla i parče grkljana.
Priča se da je Miroljub klao krvnički, teškom rukom. Milutin, kažu, nije ni glasa pustio.
Hvala ti, pokojniče
Ljubo je bio čovek bez kičme. Ni u jedan rat nije otišao ko čestit čovek, jednom škart – vazda škart.
Tako škartiranog zateče ga i ovo bratoubistvo.
Beše jul mesec, upekla zvezda, nasred puta ka Čemernici skolili Mladenović i njegovi četnici Miladinovog sina Spasoja. Skupio se i narod pa gleda u čudu: komunista! A rogove nema!
– Sram te bilo, džukelo jedna! – grmi kapetan, a brada mu se trese. – Đe ti je obraz, smeš li oca da pogledaš. Naka familija, ljudi domaćini, Srbi, a ti komunac!
Spasoje se uzjogunio pa prkosi:
– Pobeda je naša, Mladenoviću, izdaja je vaša, četnička!
– Teraj ovo u Božov svinjac i zaključaj, za bolje i nije – dreknu Petar i pljunu ga pravo među oči.
Naiđe tad Ljubo, a đavo mu ne da mira:
– Ako, kapetane, ako, treba rđu pljunuti!
I prođe.
Pustiše budalu Spasoja ujutru, udariše usput koju po turu.
Kad, da vidiš, Spasoje četres pete pobedi. Pa krenu sa pištoljem i po spisku. Jednog što mu se zamerio ubi na moravskom bedemu. Drugog pod Jelicom. Sledećeg na Jelici. Pa dođe red i na Konjeviće. Na Ljuba.
– Stoj! KNOJ!
– Stao sam – pretrnu Mido Radošević.
– Pokažider mi kuću Ljuba Rakićevića, da ga nešto pitam…
Vidi Mido da se crni barjak sprema.
– A, pa Ljubo je, druže Spasoje… Umro!
– Kad?!
– Četres treće.
– Vodi me na groblje.
A na groblju još sveže istesan spomenik: OVDE POČIVA LjUBO RAKIĆEVIĆ – RODI 1882 – UPOKOJI 1943.
Ode Spasoje dalje da se sveti, a živi Ljubo da se do groba zahvaljuje pokojnom što poteže da umre taman kad je trebalo.
Nit mu je Mido to ikad tražio, nit mu se Ljubo ikad zahvalio.
Ženidba Milutinova
Draža je smirivao žalioce, govorio da je takvih junaka malo, da ga treba nekako smiriti, a, evo, on je smislio: kumovaće mu, samo nek nađe valjanu devojku!
Od Milutina niko srećniji. Nagizdao se, okitio redenicima, celo selo sazvao na svadbu, njegova Jela oborila oči, pa se rumeni. Prebira harmonikaš, ko slavuj peva vojvodin posilni Cvetko, a na stolu poruka: Jankoviću, junački sine, da u sreći poživite! Kum Dragoljub Mihailović, pukovnik.
Milan Jovanović Major je novinar i dugogodišnji šef Deska i zamenik glavnog urednika “Vesti”. Rođen je u Čačku, podno planine Jelice, koja je oduvek tajnovito – i delila i čuvala granice čačanske kotline i Dragačeva. U svojoj prvoj knjizi novela, verno slika i priča o isprepletenim ljudskim sudbinama u kovitlacu ratova – dobru u zlu i zlu u dobrom. Radnja i likovi smešteni su baš na planinu Jelicu, gde su bili najživlji i najjači četnički, ali i partizanski pokret. Knjiga je, kroz istinite i imaginarne priče, istinsko svedočanstvo o tragičnim podelama među Srbima u Drugom svetskom ratu i o živim ranama proisteklim zbog tih podela.
Knjigu “Jelička hronika”
možete naručiti preko Knjižare
“Vesti”, na telefon +49 (0) 6101 58 66 66, ili preko mejla knjizara@vesti.de
Kontakt telefoni za porudžbine u Beogradu:
+381 (0) 11 3190 261 / 3190 924
