Knjiga “Jelička hronika” Milana Jovanovića Majora, prema vlastitom priznanju autora, dugo se “kuvala” u njegovoj duši i glavi. Na momente je više nego potresna, pa je baš i sam ne preporučuje za “čitanje u mraku”.
U čačanskoj Dolini ludaka, kako zvaše Ljubićki kej ovi zavidni prekomoravski mrsomudi, stasavala je čudna sorta. Držali su se jedan za drugog ko čičkovi, stariji nosali tek malo mlađe do moravske plaže pod bedemom dok je sunce nepobedivo milovalo gola dečja i leđa momačka, stazom popločanom i usijanom da se tabani naviknu.
Ta divlja horda, pojačana seljacima i Dragačevcima, jednog dana je banula u Beograd, rešena da ga osvoji, ili da junački izgine.
Kako se kome zalomi.
Osvajanje Studenjaka
– Studenjak je, kao što mu samo ime kaže, tih godina bio ledena kocka u kojoj su kao mravi gamizali oni koji nisu mogli da se dokopaju iole ljudskog doma. Grad u gradu, stecište prokletih, pun studentkinja mučenica u trenerkama kojima je tur visio, masnih kosa i blesavih pogleda.
I momaka koji su robijali zimske studentske dane, čekajući da grane sunce, sirotinjska majka, i da kao međedi izađu napolje, na klupice amfiteatra na otvorenom.
I jedni i drugi zaboravljeni od svih, poslati da pobegnu iz čamotinje, bez dinara u džepu, ogrubeli od Dunav stanice, tovarenja kamiona i štosovanja novina po štamparijama. Poneko je, da vidiš i učio, jer su fakulteti i čitaonice bili retka mesta gde se nije smrzavalo.
Posebna sorta su bili oni što su naprasno postali veliki Srbi, četnici, uglavnom Crnogorci čiji su đedovi te iste četnike ćerali po vukojebinama i ubijali po čukama i pećinama, zadojeni Đilasom i pasjim grobljima.
Slobo im je postao novi Draža, potuljeni i bahati osvajali su dom po dom, pravili spiskove novih stanara, reketirali, ucenjivali. Nadirali su bez otpora. Južnjaci su se plašili, a Čačane je, iskreno, bolela ona stvar za tu novu vladajuću studentsku klasu.
Oni su živeli svoje, isterivali svoje kako god, držali se među sobom, primali ponekog Prijepoljca ili Ercova u društvo i to je bilo to. Oni nove gospodare nisu priznavali. Pogotovo Radoje, larmadžija i veseljak kad se popije i kad mu je potaman, tih i gadno opasan kad mu se oči naliju krvlju i kad mu proradi luda žica.
Srpska Nova
Beše, seća se Momir, 13. januar, veče. Njih četvorica – Momir, Radoje, Džoni Debeli i Rajko iz Priboja, ljuštili su karte ruku plavih od zime. Momir se taman vratio iz dragstora u kome je planirao da ukrade šta nađe, rakiju, vinjak, sosgajs, benzin, bilo šta što se pije i greje krv.
Kad je već meračio police, ugleda flašu, kao od votke, a na njoj piše “Konzumni alkohol”. Nije mogao da veruje da košta taman koliko je sirotinje sakupljene od sve četvorice imao u džepu.
Dakle, na stolu je stajala flaša devedesetprocentnog alkohola, a pored bokal s vodom koja samo što se nije ledila.
– Pola alkohola, pola vode, devedeset podeljeno sa dva, to je tačno 45. Nije ni dvaes gradi, al valja – računao je Radoje naglas, a oči mu se svetlele i neukrotive šiške padale na čelo, što je bio prvi znak da više nije sam svoj.
U neko doba, pred ponoć, krenu arlaukanje kroz hodnike, ori se “Kralja Petra garda” i sve bliže sobi 67. Nečija čizma grunu u vrata, zamandaljena. Kartaška četvorka se pogleda, već debelo načeta alkoholom od 45 posto. Grunu ponovo. Pa još jednom. I vrata se odvališe, otkinuta iz šarki.
– Ajde napolje! – razdra se pijani, ali više bahati Milovan Pećanac, sa zaturenom i iskrivljenom šubarom sa kićankom. – Srbi li ste, il ste Turci?!
Nabavili negde i harmoniku, pa sve bije “a patrole, a patrole Kalabić Nikoooooleeee…!”
Sramota pomutila razum
Nije Milovan bio neki mudonja, daleko od toga. To što je skočio na Radoja kao zver beše plod sumanute mržnje i sramote koja mu se zabola u mozak i pomutila razum. U sekundi dok je leteo ka Radoju, ispreči se Džoni, jednim laganim zahvatom pred publikom koja je blejala kroz odvaljena vrata baci Milovana na linoleum kao džak, uhvati ga butinama oko vrata kao klještima, pa onda lagano sede dok se Pećanac borio za udisaj i koprcao među nogama. Šubara i kićanka kotrljali su se patosom.
Radoje je već držao ruku na nožu pola izvučenom iz čizme pešadinke koju je kao suvenir doneo iz vojske. Momir je pod stolom mazio nogar od rashodovanog stola koji je uvek tu stajao za ne daj bože i ovakve situacije. Rajko je bio bled kao kreč i kleo sebe što s ludacima ima posla.
– Šta ćemo sad, Milovane, crni sine, hahahaha – sav se tresao Džoni, nogu debelih kao balvani i punih čvorova od udaraca na treninzima džudoa, gore, na 11. aprilu. – Pa, đe na nas da udariš, nesrećo? Vidi ove tvoje što vire ko miševi na vrata? Jel vidiš kolko smo mi jači, vidiš li? Vidiš li?!
Pećanac, crven u licu, šišteći kao ćuran oteklog vrata kroz koji je vazduh jedva proticao, otetura kroz zgranutu masu, izbezumljen od sramote.
– Ej, a vrata da popraviš! Šarke da kupiš, hahahha! – orilo se iz sobe 67 dok je kroz razbijene prozore šibao severac.
Rana do smrti
Tri dana kasnije, Džonija, ljudinu od 120 kila, riđe brade i dečjeg osmeha, sačekala je zaseda u diskoteci Studenjaka. Dok je čekao da mu lepuškasta studentkinja-konobarica, jedra omanja crnkica prkosno isturenih sisica, natoči pivo u plastičnu čašu, s leđa ga je sastavila štangla.
Osvetnička rulja gazila ga je sve dok nije prestao, prvo da se bori, a onda i da mrda. Ležao je na aparatima tačno četres dana, dok su mu se pored kreveta smenjivali Radoje, Momir, Rajko, njegovi džudisti sa svih strana Srbije. I konobarica, zamazana od suza i karmina.
Niko, dok aparat nije odsvirao kraj, nije primetio kad je njegovo bikovsko srce izgubilo bitku sa slomljenim koskama i izmlevenim mesom.
– Nemoj, brate, da se svetiš… – bile su mu poslednje reči. Radoje nikad sebi nije oprostio tu noć na srpsku Novu.
Nosio je ranu do smrti, znajući da mu ni osveta neće doneti mir.
Jeziva tišina
Radoje strese celu čašu od dva deci, dođe u licu ko čivit, pa ustade i skide se go do pojasa.
– Slušaj, ti… – poče polako, ledeno, da si svaku reč mogao da mu sečeš na komade. – Dok su moji slavili Božić, Vaskrs i srpsku Novu, tvoji su Šiptarima prali guzice. Dok su moji sticali i grcali, tvoji su Šiptarima prodavali imovinu za debele pare. Zato, nemoj da me pitaš jesam li Turčin, usta te jebem žvalava. Tišina je mogla da se čuje, umukao hodnik od nekog straha i jeze.
Onda Radoje sede, nasu novu čašu, baci pogled na Milovana, pa reče:
– I sad lepo ova vrata da popraviš da ja ne bi došo u tvoju sobu da spavam, a ti ovde. Jel ti jasno, il ćemo drugačije?
Milan Jovanović Major je novinar i dugogodišnji šef Deska i zamenik glavnog urednika “Vesti”. Rođen je u Čačku, podno planine Jelice, koja je oduvek tajnovito – i delila i čuvala granice čačanske kotline i Dragačeva. U svojoj prvoj knjizi novela, verno slika i priča o isprepletenim ljudskim sudbinama u kovitlacu ratova – dobru u zlu i zlu u dobrom. Radnja i likovi smešteni su baš na planinu Jelicu, gde su bili najživlji i najjači četnički, ali i partizanski pokret. Knjiga je, kroz istinite i imaginarne priče, istinsko svedočanstvo o tragičnim podelama među Srbima u Drugom svetskom ratu i o živim ranama proisteklim zbog tih podela.
Knjigu “Jelička hronika”
možete naručiti preko Knjižare
“Vesti”, na telefon +49 (0) 6101 58 66 66, ili preko mejla knjizara@vesti.de
Kontakt telefoni za porudžbine u Beogradu:
+381 (0) 11 3190 261 / 3190 924
