Knjiga “Jelička hronika” Milana Jovanovića Majora, prema vlastitom priznanju autora, dugo se “kuvala” u njegovoj duši i glavi. Na momente je više nego potresna, pa je baš i sam ne preporučuje za “čitanje u mraku”.
Kad se Mesec prospe nad Moravom, pa krene gore uz Vujan, milina.
– Šta misliš, je l’ veći ovaj naš, ili brđanski Mjesec? – pita Mikailo blentavog malog Momira.
– Ne znam.
– Kako ne znaš, vidiš li koliko je sad veći nego dole kod stražare.
– Bogami, jeste!
Tako su nas gradsku decu zajebavali, onako prostodušno, da vidimo gde pamet caruje, a gde asfalt valjaju.
Tako, na primer, Momira zaboli stomak, a čiča Sreten ga sanćim tužno pita:
– Da nisi pojeo nešto pogano u govnetu?
I tako redom, dok se ne očeličiš i na delu i na rečima, dok ne staneš barabar pred njih, dok ne budeš seljak, a veće ti časti nema.
Posle te razni teraju da se seljaka i Srbina odrekneš, ali u tebi žica usađena, ne kida je ništa do smrt.
A tebi milo i u samrtnom času što si bio seljak. I Srbin.
Nespokoj u duši
Milutine, ne muči me više – s kraja snage je cvilela Jelica, dok je pred njom stajao, opuštenih ruku sa zarđalom kamom, na memlu se osećajući zaklani vojvoda. – Ostavi me, tako ti Savaota, godine i godine prođoše. Upokoji se jednom, da se i ti i ja odmorimo!
– Ne mogu, Jelo…
– Je l’ te poklani progone?
– Jok. Svaki je bio kriv. Govorio sam u Rtima na letnji Aranđelovdan: Ne dajte, braćo, kugi komunističkoj da se zapati, u kuće vam ulazi, ješće vas ko žižak, nemojte da nas pokolenja, bivša i buduća proklinju! Urlikao ko vuk jelički, molio i pretio. Ne vredi. Kratka pamet u pustog Srbina. Vele, neće valjda.
– Pa šta ti spokoja ne da, crni Milutine, ružo moja crna i krvava?
– … Što ne znadoh da će Žička leteća da upadne u Preljinu, što pobi nevinu omladinu.
Kad je Milutin kretao za Sandžak, pod barjak delije okupio. Svaki na besnom jal zekanu, jal doratu, jal vrancu. Pokupio najbolje konje, ko nije dao on kamdžijom oteo.
– Đe su mi Jaroslav i Milosav?
– Nema ih, vojvodo.
– Kako nema, lebac li vam krvavi! Šta narod da kaže kad mi braća u boj ne jašu?!
Besan, krvavih očiju, komandova pokret u ludi galop, luđi i od komandanta.
Kad stigoše do Samaila, a tamo se Žička raspištoljila. Nemci negde svojim poslom otutnjali, vrte se jagnjad, bije harmonika.
– Đe je komandant? – pita Milutin.
Ustade jedan sa tronošca:
– A ko si ti da pitaš?
– Znaćeš dobro ko sam kad se vratim. Ja odo na Turke, da me čekaju bravi i prasad, vako zgodno ispečeni ko i za vas. Nemoj šalom da se šalite.
Jedi govna, u sebi sasu onaj sa tronošca.
Jebaću vam majku zabušantsku, odgovori u sebi vojvoda.
Zapečaćena sudbina
Od pedeset ljutih lava, momčina što ih se ni kraljeva garda dok je kralja bilo ne bi stidela, vrati se njih trideset. U krv ogrezlih osvetnika, mrkih i besnih.
– Đe je pečenje? – viknu Milutin dok se zekan ispod njega vrteo sapi ranjavih od oštrih mamuza, pa pogledom potraži onog sa tronošca:
– Šta ja tebi onda reko, rapalju? Đe pečenje?!
Tronožac priđe serbez, zaturene šajkače.
– More, da se nosiš ti u tri majčine, goveče dragačevsko!
Linu krv u oči.
– Obaljuj! – komandova goveče dragačevsko, već na ivici pameti, još luđi od mrtve srpske dece što je gledao iskasapljenu od Prijepolja do Pljevalja.
Za tili čas osta tronožac go ko od majke rođen, a kamdžija poče da fijuče dok su zakrvavljeni Dragačevci držali na nišanu ostale.
Otpadali su kaiševi kože i slanine dok ga neko ne uhvati za ruku:
– Dosta je, Milutine.
Još se prašina pod kopitama nije ni slegla, a nesrećnika su umotavali u krvavu kožu tek odrane ovce. Mesecima su koža i meso zarastali.
A sudbina vojvode dragačevskog bila je zapečaćena. Kao i dvadeset momaka i devojaka što su imali zlu sreću da se nađu na putu bezumnoj osveti.
Kazna za šurovanje sa komunistima
Ustaj, ustaj! – drmusala je Gorgina od svetotrivunskog vina obeznanjenog Boža.
– Šta je, bre?! – jeknuo je ko ranjenik.
Ajde, svi krenuli na trianglu, neka pokora bila.
Jedva je Božo pogodio nogavice od čakšira, navukao košulju i ajde ko ovca za narodom što je žamorio, saplitao se u pomrčini i žurio za Preljinu.
A tamo, uz bedem kraj Čemernice, mesečev zrak što se probijao kroz oblake šarao je po obezglavljenim trupinama zgrčenih nogu i razbacanih ruku.
Na debelim čamovim daskama pisalo je, krvavo crveno: OVAKO PROLAZE SVI ŠTO ŠURUJU S KOMUNISTIMA.
Kad se oblaci razrnuše, a na bedemu sinu dvadeset glava.
– Joj mene! – pisnu šumarova žena, ali joj brzo staviše ruku preko usta.
Te noći je Žička leteća banula u zadrugu u Preljinu, na igranku, “mi krvavimo, a vi po kolu opleli!”, izvela prve što im je pala pod ruku i poklala na bedemu.
Narod se vraćao u mrtvoj tišini, takvoj da si mogao nožem da je sečeš, i bežao od mesečevog zraka, da lice sakrije.
Prah i pepeo
– Nisi ti za to kriv, Milutine – prozbori Jelica.
– Ti to meni samo da ti više u san ne dolazim.
– Nije, bogami! Đavo u njih ušao, čulo se da po vazdan jedu i piju, a komunisti mi pod nosom vršljaju. I bagra našla najbližu žrtvu, a opet daleko od njinog kraja, gde bi ih poznali i svetili im se dok im je strva.
Vojvoda, vas u memli, obori glavu i poče da kopni na njene oči. Zveknu pozelenela kama o zemljani patos i Milutin posta, ko što Bog zapoveda, samo prah i pepeo.
Smirenje duše
Čim je pevac zapevao, skočila je Jelica, založila vatru u bezdetnoj, studenoj krovinjari, ko bez duše utrčala u crkvu i zapalila sveću za pokoj proklete duše.
– Bože, oprosti mu, ako možeš – grcala je dok je potok lio niz lice i grudi.
Uđe pop Jovo:
– Smirio se? Ode?
– Ode… – poluluda prozbori Jelica i pade čelom na kameni crkveni pod.
U ognjištu krovinjare se još žarila i topila kama, triput prekovana i stoput prokleta.
Milan Jovanović Major je novinar i dugogodišnji šef Deska i zamenik glavnog urednika “Vesti”. Rođen je u Čačku, podno planine Jelice, koja je oduvek tajnovito – i delila i čuvala granice čačanske kotline i Dragačeva. U svojoj prvoj knjizi novela, verno slika i priča o isprepletenim ljudskim sudbinama u kovitlacu ratova – dobru u zlu i zlu u dobrom. Radnja i likovi smešteni su baš na planinu Jelicu, gde su bili najživlji i najjači četnički, ali i partizanski pokret. Knjiga je, kroz istinite i imaginarne priče, istinsko svedočanstvo o tragičnim podelama među Srbima u Drugom svetskom ratu i o živim ranama proisteklim zbog tih podela.
Knjigu “Jelička hronika” možete naručiti preko Knjižare “Vesti”, na telefon +49 (0) 6101 58 66 66, ili preko mejla knjizara@vesti.de Kontakt telefoni za porudžbine u Beogradu:
+381 (0) 11 3190 261 / 3190 924
