Knjiga “Jelička hronika” Milana Jovanovića Majora, prema vlastitom priznanju autora, dugo se “kuvala” u njegovoj duši i glavi. Na momente je više nego potresna, pa je baš i sam ne preporučuje za “čitanje u mraku”.
Da ste znali Sredoja, ne biste se ovoj priči čudili.
Srećko Bojović je nekako bio mimo sveta. Najmilije mu je bilo da upregne konje u sanke pa da potera uz Vujan. Domaćinski sin, moglo mu se. Visi pršuta u mekaru, zri vino u buradima, šušte jabuke u trapu. Svega.
Friško oženjen, još pustahija, a bez dece, svake godine je slavio rođendan, a padao je posle Svetog Jovana, kad sneg, dok je bilo pravih zima, zatrpa do prozora. Upregne u sanke, pa krene od Trepče do Brusnice da kupi braću i sestre. Orila se kuća po tri dana od pesme, pušila se vruća rakija, pekla prasad i jagnjad.
Pamtilo se njegovo, kako su pričali seljaci, rođendanisanje.
Dobar čovek, ali brz na jeziku, naopako. Da istera svoje ili nikako.
A zlo bratoubilačko doba došlo. Malo, malo, pa banu četnici. Pristave kazan nasred avlije, pa pari prnje, a vaške samo gamižu iz kazana. Peci, kuvaj, ‘rani. A vojvoda Radošević ljudina, ko od brega odvaljen, mrk, kuću mu Nemci u Parmencu zapalili, oca u ropstvo oterali, od sela do sela, od domaćina do domaćina, svrbi ga obarač, al” Draža ne da: Na Švabu nikako, da narod pogori! Čekati da Englez i Rus ojačaju, pa onda.
Zagleda se Mioljka u vojvodu. Čovek Sredoje u ropstvu, razoružali ga i oterali za Nemačku, a ona pusta mlada, silna, nabrekla, željna… Prođe je strava kad se manitog Sredoja seti, ali ženska želja bukti.
Prinese mu rakije, a njemu oči ko žeravice, noge Mioljka više i ne oseća. Gleda je svekar ispod obrva, tajno, strelja očima. Džaba.
Tu noć odveze je u Kovačeviće podno sela vojvodin posilni, sanćim da nešto zgotovi, bajagi joj gibanica ko duša, a oni već u zoru moraju dalje, digli komunisti glavu, treba zmiju zatući dok ne ojača i sve tako to.
S kokarde na petokraku
Prolazili dani, Mioljka svako predveče na karuce da mesi gibanicu, ko duša, pa se, mic po mic, točak sreće izvrnu naopako.
Stigoše komunisti. I s njima Dragiša iz Ostre, mlad, u novoj engleskoj uniformi. Izmakao četnicima četres druge kad su mu celu desetinu pomlatili na Glavici.
On nije bio gadljiv na četničke švalerke, Bosna ga ispostila, jajca u pamet udarila. I Mioljka ti, ko narodna pesma, pređe s kolena na koleno, sa kokarde na petokraku. Vojvoda je već tad gazio Zelengoru, za njim lajali komunisti što su psovali majku srpsku, a koji mesec kasnije belele su mu se kokanje pod ilovačom.
Svi u zadruzi bežali su od Mioljke, kad god su mogli. Siktala je na ukućane, silna, prevrtala tanjire za ručkom, manitala.
– Pijana Pera se to veče vraćala iz nadnice. Glavinjala putem, sama ko čuma. Nerotkinja, bez muža koga je pojela jeftika još pred rat. Rakija joj je pomagala da ne poludi, a točile su joj gazde patoku od koje se pamet muti i put sužava.
– Rodilo, brat brata poznati neće! – kikotala se gledajući šljivove grane spuštene do zemlje, a onda joj se mozak izbistrio, ko po Božjem proviđenju.
Iz mraka su zasijale dve cigare i čuo se tihi, mučki glas:
– Slušaj sad. Ti Srećka zoveš, ja pucam kad izađe. Ali nemoj guja da te peči: sam da izađe!
– Pa kako ću?
– Kako znaš. Komandant reko – nema svedoka. Jebi se kako si vešt.
Već trezna Pera udari preko potoka, pa na Petrovića vodenicu, izlomi noge na spomenike na groblju, trčeći ko bez duše. Kad stiže nadomak kuće Bojovića, začu dvaput: bam, bam!
I kuknjavu. Stavi ruke preko usta, zajauka bez glasa i pade u vrzinu, kao mrtva.
Ko je ubio đeda?
Srećko Bojović je sedeo na doksatu, smejali su se kako je Petar zvani Rundov danas, kad je sreo komunističku trojku, nazvao “Pomoz” Bog, drugovi!”, i čekali da se sutra Sredoje vrati iz ropstva. Javio se kartom, dolazi!
Nazdravljalo se i pilo ono što je ostalo od četnika, komunista, ljotićevaca, Rusa, Engleza, svih što su ih upućivali na domaćinsku kuću gde se ima.
– Domaćineeeeeee, ooooooo, domaćine!!! – čulo se sa kapije.
Društvo umuknu.
– Oj! – viknu stari Velisav, glava kuće. – Kojim dobrom?
– Srećko. Srećko nam treba!
– Sa’ će, ide – viknu Velisav. – Ajde, Srećko, vidi šta ovi oće. Đe ćeš, snajo?
Sluteći, drhteći, ko senka za Srećkom krenu njegova Radojka, na tri-četiri koraka iza.
Lomio se i prštao sitan tucanik pod Srećkovim izglancanim jahaćim čizmama, veselo i serbez je otvorio kapiju i stao pred dve mračne prikaze, jednu mršavu i dugačku, drugu zdepastu.
Radojka je stigla samo da čuje kako obojica ubacuju metak u cev, i videla kako joj čovek sunu na gornju kapiju, i kako – bam, bam! – zapraštaše puške, a Srećko nesrećko samo ciknu: Aaaaa! – i srolja se niz kolac krvav ko na Stambol kapiji.
Nije to važno, pusti.
Tako je Momiru govorio ujak kad god ga je pitao: Ko ubi đeda Srećka?
– Znam li ga? – čačkao je Momir, željan osvete, mlad, napet, lud.
Ćuti. I ne prizivaj zlo. Manje znaš – manje te glava boli. Bolje s mirom, nego s čirom. I spakuj ovu rakiju za ove tvoje džibronje što sanćim studiraju, ko i ti.
Nikad nije saznao ko je đeda ubio. U stvari, đed je ubio samog sebe, veče pre nego što je Sredoje trebalo da stigne iz ropstva.
– Mioljka, samo da znaš – siktao je Srećko preko prošća. – Sutra ti čovek dolazi. Sve ću da mu kažem. I kako si nam familiju brukala i pod koga si sve legala.
Strah od Sredoja
Noge su joj se prvo skratile, a onda je okrilatila. U glavi joj se stvorio Sredoje, što je kamdžijom živog čoveka mogao da odere i da usput rakiju pije natenane. Sredoje kome su se i grmalji sklanjali s puta kad mu sve nije potaman. Taj nije ubijao metkom. Pogotovo za ovo.
Dragiša je saslušao.
– Ružo moja, ostani ti noćas kod mene. A vas dvojica znate šta vam je činiti. I svedoke neću.
Ujutro je pala na kovčeg sa uvoštenim Srećkom i zakukala iz sveg glasa.
Sredoje je stigao u mrak.
– Ko ga ubi? – pogledao je po svima. – Ne krijte!
– Ne znamo, Sredoje…
Ko žaba zmiji
Zaboravi ona (Mioljka) i na Sredoja i na njegove krvave oči kad mu mrak padne. Prepusti se vojvodi ko žaba zmiji. A ujutru ukućani ćute, pa je sve obilaze, niko ruku da joj pruži, ko da se gade.
– Šta je? – vrisnu taman kad je ko gubavu jetrva obiđe i ode u kujnu. – Jesam li ja rob? Smem li ja da živim?
– E, ćerko – progunđa svekar. – Ovo na dobro neće.
Milan Jovanović Major je novinar i dugogodišnji šef Deska i zamenik glavnog urednika “Vesti”. Rođen je u Čačku, podno planine Jelice, koja je oduvek tajnovito – i delila i čuvala granice čačanske kotline i Dragačeva. U svojoj prvoj knjizi novela, verno slika i priča o isprepletenim ljudskim sudbinama u kovitlacu ratova – dobru u zlu i zlu u dobrom. Radnja i likovi smešteni su baš na planinu Jelicu, gde su bili najživlji i najjači četnički, ali i partizanski pokret. Knjiga je, kroz istinite i imaginarne priče, istinsko svedočanstvo o tragičnim podelama među Srbima u Drugom svetskom ratu i o živim ranama proisteklim zbog tih podela.
Knjigu “Jelička hronika”
možete naručiti preko Knjižare
“Vesti”, na telefon +49 (0) 6101 58 66 66, ili preko mejla knjizara@vesti.de
Kontakt telefoni za porudžbine u Beogradu:
+381 (0) 11 3190 261 / 3190 924
SUTRA – Jelička hronika (4): Ne muči me više Milutine!
