Kad su 1999. stigli pozivi za mobilizaciju, javio se uredno svom poslovođi. – Da l si lud?! – pitao ga je zgranuti poslovođa. – Gde ćeš? Sakrij se negde, proći će ovo. – Idem da ratujem – reče mirno dok je pakovao već zaboravljenu vojnu knjižicu u džep. – Oćeš da pogineš? – Ako je tako suđeno.
U stvari, džaba ti što si Srbin ako ne pogineš – nasmejao se ludački, s osmehom Pavla Isakovića pre nego što zagazi u krv.
Đavo u narodu
Propisno obučen u modernu maskirnu uniformu, prošao je pored kuće čije je ognjište sada čuvao samo ujak Stevan, i uputio se kući ćoravog Milete, familijarno zvanog Reponja, stogodišnjaka i vojnika iz svih, onih srpskih ratova.
– Pomaže Bog, Mileta.
– Bog ti pomogo, sinko. Koji si ti?
– Tiosav. Dušanov. A đe su ti ukućani, đedo?
Miletino bezubo lice se rasrdi:
– Đe su?! U džematu! Ja ovđe sam, a oni vode politiku. Oće li rat, kad će rat. Što mene ne pitaju?!
– Pa oće li rat, đedo?
Starčevo lice se smiri, ugašene oči gledale su tamo gde smrtnik ne vidi.
– Oće, sine, blago mene. Đavo u narod ušao. To nikad na dobro ne sluti.
Pa okrete glavu, kao da pogleda Tiosava. Pipnu ranac spušten pored kreveta i čuturicu zadenutu za kaiš.
– Ti u rat?
– U rat, Mileta. Ko nekad i ti.
– Ja sam, sine, blago mene, znao za šta ratujem? Znaš li ti?
– Znam.
Umiri se još više starčevo lice. Kanu suza, pa polako niz jastuk na slamaricu, a za njom druga, pa treća… Sluteći.
– Na Arnaute? – upita glasom koji kao da je iz groba izlazio.
Onda se nadljudskom snagom pridiže, uspravi u krevetu i poče:
– Kad smo na Kosovu gušili arnautsku pobunu, beše i među nama zverova. Marko iz Stančića baci dijete uvis, pa na bajonet dočeka. I smije se. Đoko iz Mrčevaca sve satera u kuću, pa sagori. Vičem, kumim: Nemojte, ljudi, da ste neljudi, šta je nejač sagrešila!
Svi, prozbori, u mukama skončaše. A mene na pragu otadžbine, na Kajmakčalanu, udari šrapnel i oba mi oka istera.
– Da ne gledam šta je bilo i šta će biti. Al Đavo i Gospod ne daju, osamdeset godina i pamtim i znam šta će biti.
Steže Tiosavu ruku, samrtnički.
– Sine, dušu čuvaj, dušu. Život bude i prođe.
Nasmešeni metak
“Dragi moji, ne mogu, zbog pravila službe, da vam otkrijem gde sam, ali da znate da sam dobro i zdravo. Zasad. Imam ovde jednog starijeg drugara, prošao sito i rešeto. Brine o meni toliko da me već sramota. Zoran se zove.”
“Dragi moji, kako ste? Nama ovde retko stiže pošta, daleko smo od linija, a gde – ne mogu vam reći, zbog pravila službe. Sinoć se Zoran i ja napismo ko goveda, malo se stišali napadi, umalo da zaglavimo na vojni sud” (zadnja rečenica precrtana flomasterom). Ništa ne brinite, nema smrti bez Sudnjega dana. Pozdravite sve tamo.”
“Ako ikako možete, javite roditeljima ovih momaka sa spiska, tu su vam i telefoni, da su svi živi, fala dragome Bogu. Niko više ne zna da li naša pisma stižu do vas. Stisli nas gadno (precrtano flomasterom). Ljubim sve. Do skorog viđenja.”
“Juče smo uhvatili Šiptara u kontrajurišu. Jedan iz Samaila izvadio nož da kolje na licu mesta. Pobesneo, viče: ovo je ništa šta oni našem narodu rade. Nisam dao, on krenuo na mene, Zoran ga sastavio pesnicom. Došao vodnik, ovde starijeg čina nema, odveo Šiptara u zatvor, taj iz Samaila rekao da sam đubre. Meni duša čista” (sve precrtano, pismo na kraju pocepano.”
“Danas sam Zoranu dao onaj nož što mi je Mikailo uradio da deljem drenovake. Rekao sam mu da ga kako zna vrati za Čačak. Ako se ja ne vratim (precrtano). I zapalite Mileti sveću, ja u onoj žurbi zaboravio, ogreših se. A ovde nemam gde.”
Tiosav Tomašević, jutro pošto je usnio Svetog Aranđela, izbrijao se ledenom vodom milimetar ispod kože, po pe-esu, smeškajući se.
Dok je držao redenik što ga je gutala vrela cev mitraljeza M-53, video je kako prema njegovom čelu juri nasmešeni metak.
– Sačuvah dušu svoju, Gospode – pomislio je pre nego što se Sunce rasprslo i iz njega sunula utva zlatokrila.
Noć silazi niz grane orove…
– Pomaže Bog, prijatelju! – reče stamenom čiči što je na vilama preko ramena nosio seno stoci.
– Reci mi, bogati, gde je ovde groblje?
Čiča ga pogleda:
– Dva groblja mi ovde imamo. Kog pokojnika tražiš?
– Radoja. Radoja Lazovića.
Čiča pokaza rukom preko zabrana:
– Udri ovuda, izbijaš na Lazovića groblje.
Krivi spomenici, poneki nov, čisto da se vidi da se u selu još živi i umire. Iz torbe je izvadio flašu rakije i dve čašice.
– Brate moj, bolju nisi pio – reče i obojici zapali po cigaru.
Sedeo je na već natruloj drvenoj klupici i praznio flašu dok se nije smrklo.
Kad je izgrejao Mesec, zašuštali bagremovi i zakukala kukuvija, izvadio je vojnički ašovčić, opkrojio kocku zemlje, spustio kamu i dobro utabao.
Iz džepa je izvadio Radojev studentski indeks, malo razmislio, pa ga zatakao u raklje duda što je rastao nad grobom. Nije imao snage da ode do Radojeve kuće, da još jednom vidi dva vrana gavrana, živa, a mrtva.
Kroz mrak je sišao do Guče na autobus, dok je oko njega nešto lomatalo kroz kukuruz, kao da konji jure.
Otkud konji u gluvo doba?!
– Pu! – pljunu, prekrsti se triput, pogleda u nebo sa koga je i Mesec bežao i zamače u pomrčinu.
Zbogom pasjem životu
Tiosav je gledao kako se ćoravi Mileta gasi na njegove oči, kako ga tresu poslednji trzaji, kako se oprašta od pasjeg života i zlih uspomena.
Grešnik bez greha. Kad je umro, nezvani gost se iskrao iz kuće i nestao u mraku, u pravcu ratnog rasporeda, čekajući da Miletini ukućani svakog časa zakukaju.
Već je zamicao kraj Bojovića vodenice, a ništa se nije čulo. Mileta ga je kroz pomrčinu gledao slepim očima.
Milan Jovanović Major je novinar i dugogodišnji šef Deska i zamenik glavnog urednika “Vesti”. Rođen je u Čačku, podno planine Jelice, koja je oduvek tajnovito – i delila i čuvala granice čačanske kotline i Dragačeva. U svojoj prvoj knjizi novela, verno slika i priča o isprepletenim ljudskim sudbinama u kovitlacu ratova – dobru u zlu i zlu u dobrom. Radnja i likovi smešteni su baš na planinu Jelicu, gde su bili najživlji i najjači četnički, ali i partizanski pokret. Knjiga je, kroz istinite i imaginarne priče, istinsko svedočanstvo o tragičnim podelama među Srbima u Drugom svetskom ratu i o živim ranama proisteklim zbog tih podela.
Knjigu “Jelička hronika”
možete naručiti preko Knjižare
“Vesti”, na telefon +49 (0) 6101 58 66 66, ili preko mejla knjizara@vesti.de
Kontakt telefoni za porudžbine u Beogradu:
+381 (0) 11 3190 261 / 3190 924
