Prognani pesnik iz Đakovice Ranko Đinović čak pet puta vodio je Petera Handkea na Kosovo i Metohiju. Odlazili su na ona mesta gde je posle NATO agresije na Srbiju bukvalno izbrisano srpsko postojanje. Od tada i datira Đinovićevo prijateljstvo sa ovogodišnjim dobitnikom Nobelove nagrade za književnost.
– Naravno da smo se čuli kada je dobio nagradu. Čestitao sam mu od srca, i kao čoveku i kao književniku koji je takvo priznanje i ranije zaslužio. On se zahvalio i šeretski me upitao: “Ti si još živ?”, aludirajući na to da i dalje odlazim na Kosovo, a da su takva putovanja od 1999. godine za Srbe stalna igra sa životom. Uostalom, u to se i sam više puta uverio – počinju priču Đinović.
Rizične situacije
U razgovoru za “Vesti”, pesnik otkriva da je Handke tokom odlazaka na Kosovo u više navrata, samo zato što se vozio automobilima ili autobusima beogradskih tablica, upadao u brojne rizične situacije.
– Dve su bile veoma opasne. Prva se odigrala 2007. godine kada smo išli ka Retimlju. U Mališevu je došlo do saobraćajnog kolapsa i naš automobil beogradskih tablica je bio “zarobljen” između ostalih automobila. Kad su nas Albanci primetili, počeli su da izlaze iz radnji, prolaznici da zastajkuju i da nas gađaju flašama i kamenicama. Na sreću, gužva je brzo prošla, pa smo mogli da pobegnemo. Da su nas okružili, ne bismo danas pričali – seća se Đinović.
Ni sledeći odlazak Handkea na Kosovo 2008.godine nije prošao bezazleno. Nalazio se u autobusu sa srpskih hodočasnicima koji su išli ka Prizrenu da bi videli uništene srpske svetinje, ali i dragulj i zadužbinu Dušana Silnog, crkvu Svetih arhangela. Približavali su se prestonom gradu srednjovekovne Srbije kada je na njih namerno naleteo golf 2.
– Na sreću, nije bilo povređenih, ali morali smo da stanemo i čekamo policiju. Za to vreme, sa svih strana su počeli da pristižu Albanci i atmosfera je postajala sve naelektrisanija. U jednom momentu, Handke mi se izgubio iz vida, da bi ga u sledećem trenutku video kako se na nemačkom svađa sa grupom Albanaca. Ne znam o čemu su pričali, ali neki od njih su ga psovali na albanskom. Uspeo sam da ga uvučem u autobus, a policija je zatim obuzdala rulju, pa smo mogli bezbedno da nastavimo put.
Poznanstvo Đinovića sa Handkeom datira od 2006. godine. Srpski pisac je tada organizovao put za porodice ubijenih ka Metohiji, u selo Retimlje.
– Čuo sam da je i poznati austrijski pisac u Beogradu i nije mi bilo teško da odem do hotela gde je odseo. Prišao sam mu, predstavio se i pitao da li bi hteo da krene sa nama na Kosovo, ali nisam mu rekao gde bismo išli, plašeći se da bi mogao da se uplaši i ne pristane. Međutim, prihvatio je istog momenta i objasnio da je zbog toga i došao u Srbiju, samo što nije znao gde tačno da ide. Ali, nije on sam krenuo. Stigao je sa nekolicinom svojih prijatelja i oni su bez zadrške pristali da pođu. Među njima su bili i Tomas Dajhman, čovek koji je raskrinkao laži u vezi s navodnim logorom Srba u Skelanima, kao i Zlatko Bocokić, slikar iz Salcburga i njegov veliki prijatelj.
Univerzum bola
Krenuli su za Vaskrs te 2006. godine, a u autobusu su se nalazili i članovi porodica koje su doživele najveća stradanja na Kosovu, kao što je porodica Kostić, čijih je 14 ukućana ubijeno.
– U Retimlju smo otišli na seosko groblje. Bilo je sravnjeno sa zemljom, pretvoreno u livadu. Sveštenik je počeo da drži opelo, a nesrećne majke i sestre ubijenih Srba su neutešno ljubile zemlju, svesne da ne znaju gde su grobovi njihovih najmilijih. Handke je tih pola sata stajao potpuno nepomičan, kao mumija. Brada mu je drhatala dok je slušao te vapaje, a onda je od tih žena u crnini uzeo jednu sveću voštanicu, poljubio je i zapalio pored drugih. To je jedan od najdirljivijih trenutaka koji mi se večno urezao u sećanje.
Ranko Đinović je pet puta vodio Petera Handkea u sva ona mesta u kojima su Srbi stradali, od Retimlja, Opteruše, Zočišta, Velike Hoče, Orahovca…
– Svaki put bismo ćutali kada bi odlazili na sva ta mesta. Želeo sam da sam doživljava sliku po sliku srpskog stradanja na Kosovu. Sećam se da je posle Retimlja i tog traumatičnog događaja, kada je video srušene srpske kuće i oskrnavljeno groblje po kome padaju žene u crnini, u manastiru Zočište samo kratko rekao:
– Ovo što sam video je univerzum bola i tuge.
Pomračenje uma
Đinović je sa Handkeom imao prilike mnogio da razgovara. Najviše su pričali o odnosu Zapada prema događajima na Balkanu.
– U Velikoj Hoči mi je kazao da je bombardovanjem Srbije 1999. Evropa izgubila dušu i da je to bilo pomračenje uma Zapada. Njega su zanimali detalji, pa sam mu dugo pričao o tome kako sam odrastao u Đakovici i kako je to sada grad zabranjen za Srbe, mada ih je pre rata bilo 12.000, zbog čega sam oboleo od vijetnamskog sindroma. Pričao sam i o tome kako smo 1999. izbegli, spasavajući sopstvene glave. Prolazeći kroz brojna mesta, pojašnjavao sam mu kuda sve prolazimo i gde su sve bila srpska sela, a da posle rata tu više nema ni jednog Srbina.
Kao rezultat tih prvih obilazaka Kosova nastao je i jedan od najupečatljivijih Handkeovih eseja-reportaža “Kukavice od Velike Hoče”.
– U toj knjizi, na sedamdesetak stranica je opisao sve ono što je video i čuo. I ja sam se našao na stranicama tog vrednog dela. Međutim, čak ni u ovom delu Handke nema ni jedan redak ili rečenicu u kojoj se negativno odnosi prema Albancima. To je isključivo potresno svedočenje o srpskom stradanju.
U jednom od skorašnjih razgovora Đinović je pitao Handkea kada će ponovo posetiti Srbiju. Ovaj mu je odgovorio da mu treba vremena da se odmori od svega, a posebno nepotrebne medijske hajke nastale nakon dodele Nobelove nagrade.
– Rekao je da će doći na proleće, a onda je dodao: “A moguće je i da vas i ranije iznenadim.” Jedva čekam naš nov susret – kaže na kraju razgovara za “Vesti” Ranko Đinović.
Pogodila ga haranga
Đinović kaže da ga je veoma pogodila haranga koja se povela protiv Handkea čim je obelodanjeno da je dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost.
– Najviše sam osećao gorčinu jer su ti napadi i sve te ružne reči dolazile od ljudi koji zapravo nikada ništa nisu pročitali od onoga što je Handke napisao. Nije on bio na strani Srba zato što su to Srbi, već zato što je kosmopolita, čovek koji je isključivo na strani istine i pravde, neko ko se iskreno, svojim bićem bori za univerzalnu pravdu. U situaciji kada je na zapadu ugašen televizor kada je u pitanju tragedija Srba, Handke je sam stao na stranu pravde, dokazujući i time da je dostojan, hrabar intelektualac. Sve su to dnevnopolitičke besmislice – naglašava Đinović.
“Gde su ti sinovi?!”
Ranko Đinović priča da su, tokom posete Opteruše, obišli i kuću porodice Kostić kojoj su albanski teroristi ubili 14 ukućana. Iz Srbije je došlo mnogo ljudi, bilo je i novinara, kada je prišla grupa Albanaca i počela da provocira. Pitali su Petru Kostić, majku koja je izgubila dva sina: “Gde su ti sinovi?” To me je, priznajem, izbacilo iz takta, iznervirao sam se i ušao u konflikt s tim Albancima. Handke je video gde će ta svađa odvesti i odvukao me do autobusa. Ubrzo je došla policija i sprečila veći incident. Potom smo otišli kod Božanovića u Zočište. Njima su komšije Albanci ubile šest muških članova porodice. Zatim su otišli i do jame u Volujku, stratištu koje je “progutalo” 80 Srba iz Orahovca.
Omiljena “Udade se, Jagodo”
Đinović otkriva da Handke obožava stare srpske pesme sa Kosova i Metohije.
– Pevao sam dok smo putovali, a on bi, mada nije razumeo dobro sve reči, shvatao njihovu unutrašnju snagu i samo bi me rukom stezao za rame. Najviše mu se dopala stara metohijska pesma “Udade se, Jagodo” – priča naš sagovornik.
Možda se i zamonaši
Đinović otkriva kako se jednom našalio sa Handkeom tokom posete manastiru Veliki Dečani.
– Kroz šalu sam mu rekao da ukoliko se odluči da pređe u pravoslavlje da ću mu biti kum. On me je na to zagrlio i ozbiljnim glasom odgovorio: “Voleo bih da budem monah u Velikoj Hoči” – priseća se Đinović.
Dolazile i supruga i ćerka
Đinović kaže da su se u Kosovo i kosovske Srbe “zaljubili” ne samo Handke, već i njegova supruga Sofija, ali ćerka.
– Peterova supruga, inače i glumica, toliko se zaljubila u narod u Velikoj Hoči da je često dolazila i bez muža. Avionom bi doletela u Prištinu, gde bi je meštani Hoče sačekali i bezbedno odvezli kod njih. Prilikom jedne od tih poseta, 2007. godine, poveli su i ćerku koja je ovoj maloj srpskoj enklavi donirala 50.000 evra.
Dokumentarista
Ranko Đinović je autor više zapaženih zbirki pesama koje kritičari ocenjuju kao “poeziju bola i stradanja”. Dobitnik je više nagrada od kojih mu je najdraža Povelja za odanost veri i pravoslavlju Raško-prizrenske eparhije.
Široj javnosti je poznat i po dva dokumentarna filma “Univerzum bola” i “Stradanje – Kosovo i Metohija”.
Novembra 1998. organizovao je veliki marš Srba od Dragobilja do štaba tadašnje OVK, sa namerom da ih zamoli da ostave oružje i pruže šansu miru.
– Trebalo je da razgovaram sa Haradinajem, Ljimajem i Krasnićijem, ali se nisu pojavili – kaže Đinović.
