Kad se započne priča o tri pravoslavne srpske crkve u Brizbejnu, sve istog imena, onda je nezamislivo da se ne pomene Zoran Lazović.
On je danas predsednik CŠO-a hrama Svetog Nikole iz Vajkola, i to osmi put, a jedan je od retkih živih osnivača i graditelja vajkolske crkve.
"Došao sam oženjen sa 26 godina u Australiju", priča Zoran. "Putovali smo od Đenove do Sidneja mesec dana brodom, a onda vozom od Sidneja do Brizbejna.
Tada sam prvi put u životu video oca. Sačekao me čovek nešto niži od mene, ali koji je mnogo ličio na dedu.
Naravno, ukazao mi je svu roditeljsku pažnju i pomoć i neprestano me savetovao. Sećam se da je uvek ponavljao: ‘Sine, čuvaj pare, posebno kad ih imaš.’
Prednost neznanja jezikaZoran se seća da je u Brizbejn došao u sredu, a da je u sledeći ponedeljak počeo da radi na istovaranju betonskih blokova za gradnju kuća. Prva plata mu je iznosila 30 dolara nedeljno, za šta on kaže da je bila "bogovska zarada", a nakon tri meseca je počeo da radi u struci kao zanatlija i ostao tako do danas. "Odveo me Đorđe Đukić kod menadžera neke firme i rekao: Ovaj čovek ne zna engleski, ali zna da radi svoj posao. Ovaj je odgovorio: Odlično, onda će manje da priča dok radi i zaposlio me u firmi u kojoj sam ostao 17 godina. Lazović kaže da su plate tada bile znatno manje, ali životni standard viši. Cena prosečne kuće u Brizbejnu je bila oko 10.000 dolara. |
Lazović kaže da Brizbejn tada nije ličio na veliki grad, ali da se u njemu osećao neki entuzijazam mesta koje se razvija.
"Imao je ispod milion stanovnika, nije bilo zgrada viših od pet spratova, a ulicama su tada saobraćali tramvaji. Mogao si parkirati kola gde si hteo. Kad sam došao, majka mi je tutnula u ruku dva dolara. Znam da zvuči smešno, ali za te pare sam onda mogao da kupim 10 kutija cigareta."
"Hleb je bio 10, mleko 12, kutija cigareta 20 centi. Stanovao sam u kući kod oca, a posle kod brata koji je uspeo da je kupi. Naravno, nisam plaćao kiriju, uštedeo sam pare da kupim blok zemlje, nedaleko od sadašnje crkve u Vajkolu, onda napravio kuću i uselio 1971. godine."
Prvi put s ocem u 26. godini
Zoran je rođen 5. jula 1941. godine u selu Jasikovici, između Kruševca i Kraljeva. Osnovnu školu je završio u Jasikovici, gimnaziju u Trsteniku, a zatim industrijsku školu u Beogradu, posle koje je stekao kvalifikaciju VKV metalostrugara u fabrici "Prva petoletka" u Trsteniku. S tom kvalifikacijom je došao u Australiju i ostao do danas. |
On se seća da je imanje za vajkolsku crkvu kupljeno 1968. godine, samo godinu dana po njegovom dolasku, seća se nekoliko bogosluženja pod šatorima, prvog popa Rastka Ninkovića i elana i entuzijazma s kojim se tad gradila crkva.
Zoran priča da se život i članova drugih zajednica odvijao oko njihovih bogomolja.
"Mi smo tada imali crkvu u Tuvongu i Ros ulici. Ako si hteo da nađeš našeg čoveka i popričaš sa njim, onda si išao tamo. Slavili smo srpske nove godine i dolazili su pevači iz otadžbine i to su bili centri naših okupljanja."
Pitamo Zorana da li je i sada tako.
"Ma ne, ni slučajno, ali ne razumem zašto. Znam ja da su crkve uvek pravili radnici i seljaci, a ne oni sa akademskim titulama. Ne znam zašto, ali imamo toliko mladog školovanog sveta koji izbegava da se aktivno uključi u život i rad CŠO-a.
Teško se sastavi uprava na skupštini, a nekad su se ljudi otimali za to i to je bila velika čast. Imao sam 40 godina kad sam prvi put izabran za predsednika CŠO-a. Bilo mi je to draže nego da sam postao predsednik opštine u Trsteniku. Toliko ljudi iz različitih krajeva, različitih običaja i naravi ti ukažu poverenje i svakako da sam bio ponosan."
Prilog pod ciglom"Među prvim osnivačima i graditeljima crkve su bili: Mladen Bogdanović, koji je još živ, zatim Dušan Vlaisavljević, moj pokojni otac Jovan, Ljubo Kasap, Jovan Gaćeša, Obrad Despotović, ja i mnogi drugi. Ljudi su ostavljali novac za gradnju crkve pod betonskim blokovima i ciglama, slali su pare, a želeli da ostanu anonimni i s tim nekim neverovatnim žarom crkva je brzo izgrađena, a i danas je u odličnom stanju." |
Zoran je nekoliko godina vodio program na srpskom radiju, učesnik je svih parada povodom ANZAK dana, svih crkveno-narodnih sabora u Kanberi, a posebno se seća onog koji je bio posvećen ujedinjenju SPC.
Lazović priča kako je promenio samo četiri firme otkako je došao u Brizbejn.
Imao je i vlastitu "ZL" inžinjering firmu i pravio kašike za rovokopače, ali je odustao pošto je radio od jutra do sutra i nije imao vremena za porodicu.
"Pre tri godine sam ispunio uslove za starosnu penziju, a o radnom stažu da ne govorim. Tri godine sam radio dva posla dnevno, kad saberem prekovremene sate, imam najmanje 55 godina radnog staža, ali se osećam dobro i još nisam za penziju."
Lazović je verovatno jedan od rekordera od brizbejnskih Srba po broju odlazaka u Srbiju.
"Od 1976. godine idem svake godine jednom, a ponekad i dva puta u rodni kraj. Kupio sam više od 40 povratnih avionskih karata na relaciji Brizbejn-Beograd.
Mnogo volim rodni kraj, prijatelje i rodbinu. To je ona zemlja o kojoj je pisao i piše Dobrica Ćosić. On je rođen samo s druge strane Morave.
Zavet roditeljaPošto sa prvom ženom nije imao dece, Zoran se 1974. godine oženio sa Mirjanom iz svog kraja. Imaju četvoro potomaka – Milanku (1976), Jovanku (1977), Jovana (1983) i Lanu (1985). "Svi su u Brizbejnu, samostalni su i imaju bolje plate od mene. Milanka i Jovanka su učiteljice, a Jovan i Lana ekonomisti. Dolaze u crkvu u Vajkolu, a za sada su tu i troje unuka – Luka, Danilo i Gabrijela. Otac mi je umro u 61. godini, radio je teško i puno pušio, a ja sam bacio cigare pre 30 godina. Zavetovao me je da ostanem uz vajkolsku crkvu do kraja života, a ja bih voleo i da moj sin tako uradi". |
Znate, Srbija ima mnogo bolju budućnost nego što oni tamo misle. Samo su prerano prihvatili te zapadnjačke slobode i običaje. Prerano im deca odlaze u noćne klubove i svi se nešto prave da su pametniji. Naravno, svi se žale, a sad u Trsteniku, gde nije bilo automobila kad sam živeo, ne možete da nađete prostor za parkiranje. A ja se ponosim što sam odande. Imam dve gramate od vladike žičkog što sam bio dobrotvor i crkve Jovana Krstitelja u Jasikovici. Nosim i pokazujem testiju koje je nacionalno obeležje mog kraja."
Iz svoje kuće u naselju Džindili, gde Zoran živi s Mirjanom, poručuje Srbima u Australiji:
"Češće dolazite u crkvu, to je mesto za vas. Tu ne možete čuti ništa naopako, ni protiv ljudi, ni protiv vere. Ovo važi i za Srbe u otadžbini, ne samo u dijaspori. Jedino crkva može da nas održi."
