U okolini Beograda još u turskim izvorima iz 16. veka pominje se selo Slanac, Donji i Gornji, koje je imalo pedesetak domova i istoimeni manastir, sa jednim kaluđerom. Predanja o nastanku vezuju ga za 13. vek i Nemanjiće, ali se ne slažu oko toga da li ga je osnovao Sveti Sava ili kralj Dragutin. Manastir je doživeo procvat početkom 14. veka, kad je despot Stefan Lazarević preneo srpsku prestonicu iz Kruševca u Beograd. Bio je toliko bogat da je zbrinjavao i mnoge monahe koji su bežali iz južnijih srpskih krajeva pred Turcima.
|
Bogorodičine suze |
U čast slave despota Đurađa Brankovića Slanac ili Slanci je počeo da praznuje Svetog Stefana, a despot je darivao manastiru delić moštiju ovog sveca. Posle pada despotovine u vlast Turaka 1459. godine, pogubljeni su iguman i 30 slanačkih đaka. Iza ovog pokolja ostalo je netruležno telo najstarijeg đaka Stefana, koje su monasi prebacili u Vojlovicu kod Pančeva. Kad su Slanci razoreni 1690. godine, bratstvo je naredne decenije provodilo naizmenično u sremskom izbeglištvu i u svom manastiru, trudeći se da ga obnovi. Na Fruškoj gori su obnovili Kuveždin, a manastiru Grgeteg dali na čuvanje manastirske dragocenosti. Slanci su dočekali oslobođenje u toliko lošem stanju da su 1833. potpuno srušeni. Od te građe su nastale crkve u Velikom Selu i Mirijevu. Mesto porušene svetinje narod je ogradio, i nad mestom Časne trpeze podigao nadstrešnicu. Tu je 1900. podignuta kapelica, a 1968. je počela temeljna obnova manastira. U temelje crkve i konaka su položene povelje sa rečima: "Obnavljajući s Božjom pomoću ovu svetinju Nemanjića, dodeljujemo joj svetu misiju da se u njoj, kao metohu manastira Hilandara u Svetoj Gori, pripremaju mladi monasi za podvižnički život u manastiru Hilandaru". Manastir Slanci je danas jedini aktivni metoh Hilandara u Srbiji. Patrijarh German se postarao, molbom ruskom patrijarhu, da se deo moštiju Svetog Stefana ponovo nađe u Slancima.
