Protekle nedelje, na dan kada pravoslavni vernici proslavljaju Svetog Tomu, u trošni dom samohrane majke Ljiljane Čolić iz Ljubesela kod Topole i njenog nepokretnog i teško bolesnog sina Aleksandra, stigao je nenadani gost, čak iz Pariza.
O poseti Živomira Markovića, rodom iz Palanke, obavestila nas je majka Ljiljana, poželevši da sa nama podeli utiske, ali i naglasi da ovaj dobri čovek nije došao praznih ruku.
– Već odavno Svetog Tomu obeležavamo najskromnije moguće, uz koljivo, kolač i sveću. Goste nemamo, ali ovog puta na blagdan, kao da ga je sami Gospod uputio, stigao je na vrata našeg doma 82-godišnji Živomir Marković, donevši nam kutiju leka koenzim i novčani dar od 50 evra. Prijatno je iznenadio i mene i Aleksandra. Dugo nismo proslavili taj dan uz osmehe, šalu, dobro raspoloženje, koliko god se to može u našoj situaciji. Zahvalni smo mu do neba, kao i obećanju da će uvek doći da nas obiđe. Svu sreću sveta mu želimo. Istina, svaki dar dobrih ljudi koji nam stigne za nas je velika pomoć. I od posebnog je značaja zato što znamo da je od srca tih divnih koji su godinama uz nas – rekla nam je majka Ljiljana.
U nastavku razgovora sa ovom namučenom ženom, koja više od 20 godina brine o sinu za čiju boljku pravog leka nema, saznajemo i da je Acino stanje iz dana u dan sve lošije, a da i ona kuburi sa zdravljem.
– Aleksandru, koji je oboleo od ubrzanog starenja mozga, sve je gore. Gubi vid, zaboravlja, nepokretan je, a i s rukama je stanje sve gore pošto lako ispušta stvari. Nisam ni ja bolje, budući da već osam meseci muku mučim sa polomljenom rukom koja još nije zacelila, pa sve radim jednom rukom i još moram da negujem Acu. Muke su to velike, ali sami smo i moramo da se borimo kako znamo i umemo. Neka naši dobrotvori znaju da nikoga nismo i ne možemo zaboraviti, jer ne smem ni da pomislim šta bi sa nama bilo bez njihove iskrene pomoći. Znam samo da moj sin za skoro 15 godina nije ni dan ostao bez terapije, a to možda najbolje govori kolika su srca plemenitih čitalaca “Vesti” – poručila je 66-godišnja majka Ljiljana Čolić.
Uz Čoliće deceniju i po
O mučeničkom i tegobnom životu Ljiljane Čolić i njenog sina Aleksandra, a pre svega divnim ljudima koji misle i paze na njih, pišemo više od decenije. Za sve to vreme Aleksandru i Ljiljani je stizala vredna pomoć u vidu lekova, novca, odeće, obuće, namirnica… Slobodno možemo reći da ih je upravo ta dobrota održala, posebno Aleksandra čija bi se bolest još više razvila da dobri ljudi nisu slali koenzim i buspar, koji se nisu ni mogli pribaviti u Srbiji.
