Jedemo na smenu

Zubato sunce na useku u brdo umiljato se uvlači pod kožu, nakon pešačenja od oko 800 metara zemljanim razlokanim putem pravo uvis, što bi rekli, na puškomet, do doma jedanaestočlane porodice Savić u zaseoku Ljubanci u selu Buštranje, 20-ak kilometara od Vranja.
 

Glava kuće Svetislav, sa svojih 47 godina, nosi teško breme života boreći se svakodnevno da prehrani devetoro dece. Umorna izborana lica čekaju na nas na oštroj krivini koja vodi do njegovog doma, nasleđenog od predaka. Skromna seljačka kuća, pritegnuta i ojačana, stoji kao neki spomen na minula vremena na kraju zaseoka. Pored puta čičak, divlja ruža i porušeni zidovi od ćerpića, ostaci domova iseljenih rođaka i komšija.
U dvorištu, ispred kuće opasane sa tri duda, sa dunjama u rukama dočekuje nas domaćica Slađana, žena od svojih 40 godina u poodmakloj trudnoći. Težak život ostavio je tragove na licu, nadodao još koju godinu više. Videći da sa čuđenjem posmatramo njenu poodmaklu trudnoću, kroz osmeh odgovara:
– U devetom sam mesecu, čekam bolove, pa da skoknemo do vranjske bolnice i porodim se. Nama su smisao života deca, pa kad se svi sakupimo za slave, ženimo i udajemo pod šatrama, da nas ima na više stolova, više nas nego gostiju – smeška se Slađana.

Bez vode i stoke
Svetomir se žali na nemogućnost da se radom zaradi za iole pristojan život. Na posnoj je, kamenitoj zemlji, gde ništa ne rađa. Nema vode, bušilo se ranije, ali nema. Dole u useku je potok, nekad silan, sad mali i čak i kad padaju velike kiše nema mnogo vode.
 

– Dok je bilo vode u potoku, čuvali smo koze i krave, moj deda, otac, pa i ja. Kako nestade vode, nestade i to malo stoke. Od čega živimo? Od mukotrpnog rada na svojim njivama i kod šuraka u selu Dubnica, 30 kilometra udaljenom od nas. Za šta radimo? Za hranu, za održavanje golog života – kaže Svetislav.
U dvorištu, ravnom kao tepsija, sa strane u pravcu brda ozidanom rečnim kamenom koji štiti od odrona i skliznuća zemlje nakon kiša, 19-godišnja Miljana prostire veš u nedogled. Ona sa mlađim sestrama Stefanom (16) i Biljanom (13) pere u limenom koritu, menjaju se jer veša za pranje uvek ima.
– Moramo da pomažemo majci, ne samo kod pranja veša i prostiranja, već i kod kupanja braće. Kod kuće sam stalno, pa najviše radim, gotovo sve ženske poslove, a kad treba i muške, kad se radi u polju – kaže Miljana. Završila je za hemijskog tehničara, ali posla nema. Najstariji brat, dvadesetogodišnji Strahinja, završio je za saobraćajnog tehničara, a Stefana pohađa drugi razred Srednje ekonomske škole u Vranju. Svakodnevno putuje autobusom, nema stalne linije, stigne na vreme, a vrati se nekad i u noć. Čekaju je, dole, na asfaltnom putu.
– Kad smo polazili u srednju školu, mislili smo ko zna šta učimo i šta ćemo završiti i biti. Sad vidimo da je to reda radi za sirotinju, da se kaže da nismo nepismeni – priča Miljana.
Najstariji Strahinja posluje oko svinja. Dve hrane za zimu i srećni su što će biti mesa.
– Nema mesa svakog dana, jedemo na smenu, ne može da stane toliko tanjira na sto, a nemamo ih dovoljno, kao ni stolica. Jedni jedu, čekaju druge, teskoba je. Iz istih tanjira, svi smo najrođeniji, pijemo vodu sa kladenca iz iste flaše, hvala bogu, do sad niko se nije razboleo. To, kašalj, malo nazeba na noge iznesemo – navodi Strahinja.

Vrući somuni
Slađana iz starog šporeta izvlači veliku tepsiju sa hlebovima. Zanosni miris vrućeg somuna širi se sobicom. Deca su nestrpljiva, oni mali plaču, ne mogu da dočekaju da se ohladi. Slađana otkida jedan komad trogodišnjem Isidoru koji je najuporniji. Slađana stavlja novu tepsiju, treba mnogo hleba da bi bili siti. Osim jednogodišnjeg Mihajla koji voli da gricka koru po ceo dan, ostali čekaju u redu. Vukašin (11), Lazar (7), Luka (5) i Isidor (3) uživaju u vrućem hlebu.
Svetislav hrani svoju porodicu od plate i dečjeg dodatka za tri deteta, na koliko ima pravo. U Srbiji na dečji dodatak ima pravo samo troje dece, za ostala roditelji treba da se snađu. Sve ukupno, oko 260 evra. Bez kulučenja na tuđim njivama ne bi preživeli.
 

– Imamo pola hektara svoje zemlje u nizini, sadimo kukuruz, pšenicu i pasulj. Ako je dobra godina rodi, ako nije, samo šušljak. Idemo kod šuraka u Dubnicu i pomažemo mu u obrađivanju četiri hektara zemlje. Daje nam šurak hrane, donesemo sve pred zimu, pasulja, krompira, sira, mleka, sameljemo pšenicu. Ostalo sve fali, ali zdravlje je najbitnije. Šta će deci čokolade ili nova odeća i obuća ako nisu zdrava? Kupujemo najjeftiniju odeću, kod Kineza. Kad nemamo novca, krpimo… Mnogo je usta u kući, svi bi da jedu, valjda jedno drugo tera na to. Kažem im, pola u šali pola u zbilji: "Deco, bre, stanite malo, uši će da mi pojedete jednog dana"; a ona se smeju i viču; "Hoćemo, hoćemo". Fali nam puno toga, vode najviše, da bismo je doveli od jednog izvora koji je u privatnom vlasništvu ljudi koji žive u Vranju treba nam crevo od 480 metara i ostalo što ide. Ali, prvo vlasnici da daju dozvolu, iako tu ne žive. Jedni daju, drugi ne. I da potpišem nekome da mu budem rob samo crevo da nam kupi, ne biva jer ne daju dozvolu iz inata – priča Svetislav.
U te dve sobice spavaju i jedu svi. Zidovi goli, ledeni, izbija memla. U jednoj sobi drveni sto i šporet, u drugoj stari televizor sa nekoliko kanala, ali dovoljno jer to im je jedina zanimacija nakon napornog dana.