Inicijator tronedeljnih razgovora o Kosovu i Metohiji bila je Kontakt grupa, dok su međunarodni posrednici bili Kristofer Hil (SAD), Boris Majorski (Rusija) i Volfgang Petrič (EU).
Trinaestočlanu srpsku delegaciju u Rambujeu predvodio je tadašnji potpredsednik vlade Ratko Marković, a delegaciju kosovskih Albanaca jedan od komandanata Oslobodilačke vojske Kosova Hašim Tači, koji je sada kosovski premijer.
Šatl diplomatija
Delegacija Beograda odbila je da "direktno razgovara s teroristima", pa se u dvorcu Rambuje pregovaralo iz različitih prostorija, pisanim porukama, preko posrednika, takozvanom "šatl diplomatijom".
Albanska strana je potpisivanje ponuđenog sporazuma čiji je autor bila Kontakt grupa uslovljavala referendumom o samoopredeljenju, a zvanični Beograd je odbijao dolazak stranih trupa, kao i referendum o samoopredeljenju.
I srpska i albanska strana su poslednjeg dana konferencije, 23. februara, uslovno prihvatile sporazum o Kosovu i Metohiji.
Srpska delegacija načelno je prihvatila politički deo – široku autonomiju Kosova, ali je izričito odbacila vojni aneks sporazuma čija bi primena praktično značila okupaciju i ograničenje suvereniteta SRJ.
Okupacija Jugoslavije
Tim aneksom bi, kako je kasnije preneo francuski "Mond", nedvosmisleno bio ozbiljno narušen suverenitet Jugoslavije, "iza koga se krije prava pravcata okupacija".
"Mond" je naveo da su ti delovi dokumenta čuvani podalje od očiju javnosti, kao i da se o njima na sastanku o političkom rešenju za Kosmet ni u Rambujeu, ni u Parizu nije razgovaralo.
U jednom od članova sporazuma bilo je navedeno da NATO osoblje raspoređeno na tlu Kosova treba da uživa imunitet za sve civilne, administrativne, kaznene i disciplinske delikte, koji bi mogli da se počine u SRJ.
U članu osam tog dokumenta se navodi: "Osoblje NATO treba da uživa, sa
svojim vozilima, brodovima, avionima i opremom, pravo na stalni pristup i pravo na slobodan i bez ograničenja prolaz širom Republike, uključujući vazdušni prostor i teritorijalne vode".
Još jedna zamka u Parizu
Posle Rambujea, novi srpsko-albanski samit počeo je 15. marta u centru "Kleber" u Parizu, ali je posle nekoliko dana i taj pokušaj propao. Devet dana kasnije, 24. marta, NATO je otpočeo bombardovanje SRJ.
Tadašnji komandant Alijanse, americki general Vesli Klark, izjavio je kasnije da pregovori u Rambujeu nisu bili zamka za početak bombardovanja Srba, već, kako je ocenio, iskreni diplomatski pokušaj da se reši kosovska kriza.
Klark je rekao da je predloženo prelazno rešenje za Kosovo bilo najbolji način da se zaobiđe problem statusa i pokušaj pomirenja naizgled nepomirljivih stavova nekih učesnika pregovora u Rambujeu. Naravno, bilo je to najbolje rešenje za Šiptare…
Rezulocija 1244, dokument donet da ga ne bi poštovaliBombardovanje SRJ okončano je 9. juna 1999. potpisivanjem Kumanovskog sporazuma, koji je predviđao povlačenje jugoslovenskih snaga bezbednosti sa Kosova i razmeštanje međunarodnih snaga.
Protivno svim pravnim propisima, Šiptari su proglasili nezavisnost 2008. godine
Posle toga, Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244, kojom je uspostavljeno međunarodno prisustvo na Kosovu – UNMIK kao civilna misija i Kfor kao vojna misija.
Rezolucija 1244, kojom se garantuje teritorijalni integritete SRJ, odnosno Srbije kao naslednice, i danas je na snazi, ali su vlasti u Prištini, mimo UN 17. februara 2008. jednostrano proglasile nezavisnost.
Generalna skupština UN, na inicijativu Srbije, zatražila je od Međunarodnog suda pravde u Hagu mišljenje o legalnosti jednostranog poteza Prištine, i taj postupak je i toku. |
