Gradovi su daleko jedan od drugog 1.166 kilometara. Lako se pamti – jedan, jedan, šest, šest. U petak, 19. jula, popodne otidoh, naravno avionom, iz Sidneja do Adelajda. Kako bi rekao Josip Pejaković, izljubim se sa ženom i sa sinovima, i za Adelajd.
Dan je bio sunčan i tako nekako prijatan, a ti se k’o mitropolit voziš, i to avionom, po ovoj Bogom danoj lepoti što se Australijom zove.
Popadija i Teodora, najmlađa unuka, do duše imamo još dva mlađa unuka – momka od Teodore, ali je ona najmlađa dosad unuka, odvezoše me do aerodroma.
Bez ikakve žurbe i zblanutosti idemo do cilja, jer smo na vreme i planski prošli. Volim ja da čekam avion, nego on mene, što bi rekao Pejaković za voz koji ga vozi za Njemačku. Imam još više od sat vremena do polaska aviona. Prešao sam sve barijere, kupio “Srpski glas” i “Vesti”, tako da se zanimam sa novinama k’o veliki.
Dok sedim i seeedim na aerodromu, da začas ispričam kojim povodom idem za Adelajd. Ima ih dva. Idem da odradim promociju moje knjige “U službi Bogu i rodu” i da obavim veridbu sestrića Nikole Mileusnića sa njegovom verenicom Mašom.
Nigde takve lepote
Sve mora da se sredi unapred i onda ideš do aerodroma bez stresa, kako se to danas kaže, bez žurbe, bez roptanja jednih na druge.
Duke mi moje, kad pođosmo u avion, ona neka ženska, što bi rekao pokojni Riste Savanović, reče nam da stavimo prtljag na vagu, na kantar, te ako ima viška kilograma da doplatimo.
Dobro je, ne imadoh viška kila što se tiče prtljaga, ali nije tako sa mojim starim telom, u Australiji se još ne naplaćuju karte po težini tela, dok čujem da u Americi – da. Ako čeljade ima preko toliko i toliko kilograma, plaća veću sumu za avionsku kartu. Tu sam, dakle, srećan.
Ne smeta njima moja težina, mada meni smeta kao i moji gresi. Ali, moja muka meni, to jest sa mnom.
Idemo iznad Sidneja. Pa to je milina kad pogledaš dole razuđenost vode po celom Sidneju. Kao da je to ruka čovečija pravila. Sve se isprepletalo kopno, pa zaliv i tako redom. Na mnogo gradova sam se spuštao avionom i podizao, mislim da nigde nema takve lepote kao ovde. Ni u jednom drugom gradu u Australiji, u to sam siguran. Uvek mi je milo kad se podižem i spuštam u toku dana jer mogu da se nagledam te lepote i žao mi je kad to radim po noći. Nema tada ovog zadovoljstva.
Daj mi tvoje ime
Elem, na aerodromu me čeka, kako se i dogovorismo, prota stavrofor Zoran Ivanić, paroh i starešina manastira posvećenog Rođenju Presvete Bogorodice, nedaleko od Adelajda. Tako smo se, činiš voliko, i dogovorili.
Moja sestra Bosiljka je prezauzeta, sprema, viro nijedna, veridbu sina Nikole.
Otac Zoran je izvrsni pojac, zna tipik i sve ono što krasi jednog dobrog sveštenika. Za to je i nagrađivan, čak i najvećom nagradom za oženjene sveštenike protojerej-stavrofore.
Nikola Mileusnić, verenik slatke Maše, sin je Danila i Bosiljke Mileusnić i, brate, moj sestrić koga je Maša izabrala za životnog saputnika. On nosi ime svoga ujaka, tj. mene, moje ime nosi od rođenja, i mislim da ga neće ni menjati.
Kad smo kod imena, Englez obično ne pita: “Kako ti je ime?”, nego “Daj mi tvoje ime”. Jedan se doseti, pa kaže: “A kako ću ja da se zovem ako tebi dam moje ime?”
Od Tetke u manastir
Elem, posle večernjeg bogosluženja i promocije, idem kod Bosiljke, sestre mi na konak. Mi svi zovemo Bosu Tetka jer su je tako moja onda mala deca zvala, tako popadija i ja za decom i svi ostali. Dakle, ona je Tetka kao što je Dragoljub Draža, kralj Aleksandar Gazda itd.
Tetka presrećna, ali i prezauzeta, ma ne zna gde joj je glava. Pošto sam se sa ocem Zoranom dogovorio, pod uslovom da mi Tetka dozvoli, da služim sutradan, u subotu, u manastiru svetu liturgiju. Tetka je dozvolila, te me otac Zoran odveze u manastir. Bio sam ja ovde mnogo puta i od davno. Kad god odem do Tetke, odem i u manastir.
Služih svetu liturgiju u onoj Božjoj tišini s malo naroda, kao što to uvek biva po manastirima. Naroda malo, ali tako je svugde. Molitva teče lepo i polako. Manastirska tišina svemu daje lepši šmek, tj. ukus.
Doneo sam ocu Zoranu semenki od čempresa iliti kiparisa iz Hilandara, dadoh mu još 20 dolara da zapati tog iz Hilendara, valjda će da uspe. Već takva tri imamo. Dva u manastiru Talong i jedan kod Pavlovića u Berol, nedaleko od Sidneja.
Za pevnicom su, pored ostalih, i moje dve Bilićke. Borka, supruga pokojnog Bože Bilića i ćerka im dr. Snježana Bilić, koje i pevaju za pevnicom, kako to mi imamo običaj da kažemo.
Obe su se i pričestile i još nekoliko njih.
Manastir je u jednoj dolji, ali lepo mesto brate. Imaju maslinki, k’o na Maslinskoj Gori u Jerusalimu. Imaju ovaca i drugog. Sve je lepo i o svemu se brine starešina manastira otac Zoran sa čestitim narodom iz Adelajda. Kad bismo imali monaštva, bilo bi još bolje, nadam se.
Po službi otidoh da malo uslikam manastirskih ovaca, dok mi otac Zoran pokaza još štošta narod se razišao. Ja mišljah da ćemo sad na kaficu i na čašicu razgovora, ali toga u ovoj kući nema. Tako mi je žao što ne prozborih koju reč sa Bilićkama o našem rodnom mestu i ostalom. Drugi put.
Mišljah da ponesem pihtija za manastir i zaboravih. Sad požurih kod Tetke na doručak, koji je odmah i ručak jer ko se pričešćuje, nema doručka, je l’ tako?
Ručak i doručak behu na nivou, što bi rekao Gidra, malo odmorih i porazgovarah sa svima, a došao je i kum Stojan Mićović iz Brizbejna, te smo dobro popričali o brizbejnskimi Srbima jer sam i tamo nekad službovao i bio paroh čak i Stojanu i njegovima kojih nije mali broj u Brizbejnu.
U zajednički život
Hajd’ na veridbu! Pa to je samo po sebi veselog karaktera. Sve je spremno k’o zapeta puška. Obavih veridbu po crkvenom i rekoh najvažnije… ninje ispitanih i k sočetaniju soglasujuščihsja Nikole i Maše, tj. sada ispitanih i koji su se saglasili na zajednički život u budućnosti.
Naravno da je tu bilo poklona, hrane i pića, dobre muzike u kojoj su svi uživali i mnogi učestvovali.
Neka im je sa srećom. Da kažemo kako su roditelji i Mašini i Nikolini, kao i svi mi, bili srećni – nema potrebe, toliko se zna, majka mu stara.
Ja sam u pola noći otišao na počinak, oni su ostali, a sutradan u nedelju sam ustao u četiri sata i na avion, pa za Sidnej.
Drugi dan – drugi grad.
Nije meni to nimalo teško. Znao sam ja stići u jutro iz Darvina ili Perta i pravo na zidanje. Meni nikad ništa nije bilo teško kad je Crkva bila u pitanju. To beše svega dva sata letenja i tu smo.
Sa aerodroma odmah u Kabramatu, te odslužih Svetu liturgiju.
Bojeći se da ako avion bude kasnio, zamolio sam oca Vladislava da dođe i počne liturgiju, a ja ću da mu se samo pridružim kad stignem, jer nikad se ne zna koliko avion može da kasni. Za divno čudo, avion je stigao 15 minuta ranije.
Oslužismo liturgiju, pričestih dosta odraslih, a još više dece, oslužismo pomen za Dragoljuba Mihailovića Dražu, pomolih se za putnike, krstih jedno, pa još jedno čedo Božije, a onda na piknik u Srpsku Narodnu Odbranu.
SIT TRANZIT GLORIA MUNDI. Tako prolazi slava mnogih, rekoše stari Latini.
