Gotovo da nema televizijskog hita bez njegovog lika i glumačkog dela. Kada je "Bolji život" počeo da se prikazuje na televiziji, Josifa i njegovu partnerku Jelicu Sretenović su zvali u sarajevsku Skenderiju samo da se pojave, da ih narod vidi, takvo je to čudo bilo. Njegov Jataganac je recept uspeha za sva vremena. "Svaki glumac želi da dođe do popularnosti, a onda gleda da se sakrije negde u senku. Ali, pravo da vam kažem, čovek se brzo navikne. Čovek je životinja, navikne se na sve, pa i na popularnost."
Tito je zabranio predstavu "Kad su cvetale tikve". Ostale su zabranjivali razni Titići, kaže. Igrao je u "Golubnjači" kad je bila "ukinuta" u Novom Sadu. A iz pozorišta zamalo da ga izbace zbog – kartanja!
Sa Predragom Ejdusom, partnerom iz "Šovinističke farse", našao se na ratnoj teritoriji, omaškom vozača. To je poslužilo Goranu Markoviću kao inspiracija za film "Turneja".
"Šovinistička farsa" u Splitu– U vreme kad smo Ejdus i ja imali turneje sa "Šovinističkom farsom" od Pule do Dubrovnika, u svakom gradu smo bili u isto vreme kad su bili Tuđman, Račan, ili neko od njih. U Dubrovniku smo imali više gledalaca nego Savka i Mika Tripalo. A kad smo bili u Zadru, naš plakat je izgledao ovako: Ejdusova glava i moja glava, njonja o njonju, taman zgodno, tako da su mene pokrili plakatom "Glasajte za HDZ", a Pecu plakatom "Vrši se deratizacija". U Splitu smo bili dva dana, jednog dana je Tuđman, a drugog dana Račan imao nastup. Svi su čekali da se napiju krvi. A mi smo stanovali u tom hotelu "Belvedere". Preko dana smo izlazili u kafić u košarkaškom klubu. Tu su bili neki moji drugovi. Bilo je to vreme kad su igrali Kukoč, Jerkov. Sedeli smo tamo, a gazda je bio zagriženi hadezeovac. I onda, kad je Račan govorio drugi dan, onda smo mi došli i doneli crveni karanfil i rekli: "Ovo ti je poslao Račan." Hteo je da nas izbaci. |
– Jednom smo stvarno zalutali. Bili smo u Bosni. Taj koridor još nije bio uspostavljen. Zaspali smo. Vozio nas je kombi. Krenemo u četiri-pet ujutru. Oni imaju dogovoreno pucanje u, recimo, osam ujutru, a do tad je primirje. Januar, sneg, i odjednom ugledamo tablu, Gospić, a u Gospiću je bio onaj čuveni masakr. Onda kreći nazad, beži, ali nismo imali nikakav kontakt sa Hrvatima. Na sreću, nismo ušli u centar grada. Da jesmo, bili bismo verovatno i dan-danas tamo."
Rođen je u Novom Sadu 13. aprila 1946. Otac je dve kćerke Jelisavete Tatić-Čuturilo, poznatog kostimografa, i Hristine, koja, kako kaže, pokazuje veliku želju da se bavi glumom.
Odrastao u pozorištu
– Moj otac Branko, koji je bio vrlo poznat glumac, je jako malo sa mnom pričao o glumi, jer njegovo geslo je bilo da se glumom treba baviti, a ne pričati o tome. Kad sam došao u Beograd i kad sam počeo da se susrećem sa njegovim kolegama ja sam praktično od njih saznavao šta je moj otac. On je snimio dosta filmova i bio sa Bojanom Stupicom, Viktorom Starčićem, Milivojem Živanovićem, Rahelom Ferari. Ja sam praktično odrastao u pozorištu i kako su mi roditelji malo išli kući i ja sam malo išao, uglavnom da "sprčkam" školu i da se bavim sportom.
Porodično antiprotivni– Pogotovo kad je moja majka bila živa, a to je bilo do skoro, vrlo često sam u Novom Sadu. Imam brata koji tamo živi i s kojim sam, kako manje radim, sve češće zajedno. Brat mi je u penziji, sudija. Jedina partijska ćelija koja nije osudila "Golubnjaču" bila je partijska ćelija Suda Novog Sada. To nam je porodično da budemo antiprotivni. |
– Majka je htela po svaku cenu da me zadrži u Novom Sadu, jer se te godine otvorio Dramski studio kao neka vrsta ogranka Akademije, pa sam ispraćen u Beograd sa željom da ne budem primljen i da se vratim. Međutim, uspeo sam iz prvog puta. Akademija toliko okupira čoveka da bukvalno ni za šta drugo nema vremena osim da po ceo dan bude tamo, uveče da ide u pozorište i, normalno, u kafanu. Mene je Akademija potpuno odvojila od sporta. Tada sam igrao hokej u Vojvodini i kad sam došao u Beograd pokušao sam da treniram sa beogradskim klubom. Nisam mogao nikako da iskombinujem i onda sam ostavio sport. Igrao sam i tenis.
– Išao sam u Gimnaziju "Jovan Jovanović Zmaj" u Novom Sadu, gde je dramski studio vodio profesor Zeković, zaljubljenik u pozorište. To je bila odlična gimnazija. Moj brat je sedeo sa Perom Kraljem u klupi. Učio sam samo ono što me je zanimalo. Voleo sam srpski jezik i književnost, ali i nemački jer mi smo kao ispit iz nemačkog spremali pozorišnu predstavu na tom jeziku. I bio sam zaljubljen u nastavnicu likovnog vaspitanja. Bila je kao Grejs Keli, tako je izgledala. Ženstvena.
Horde obožavalaca
– U osnovnoj školi sam imao i prvu ljubav svojih godina. To su više roditelji namestili. Nemojte da pričam o tome, stidim se. ‘Ajmo dalje. Moja supruga je stomatolog. Bogami, ne smem da pokažem zube. Zajedno smo već 20 godina, bez nekih većih trzavica. Ćerka pokazuje želju da se bavi glumom. Ma, glumi od jutra do mraka. Ima svoje tačke, pevačke, igračke numere.
– Kada sam došao u Jugoslovensko dramsko, ukazom druga Tita tu su skupljeni sve najbolji glumci sa scena bivše Jugoslavije. Bilo je to kao upad u Holivud, ali bili smo klinci sa strahopoštovanjem, ali i dozom drskosti koju nosi mladost, pa smo čak žurili da što pre osvojimo tu scenu. U to vreme pozorište je bilo mnogo cenjenije. To su bile horde obožavalaca. Glumci su bili, kako da kažem, na ministarskom tretmanu. Imali su ogromne plate, maltene kola i šofere. Pre nego što smo mi došli, ti veliki glumci su imali diplomatska snabdevanja. Bili su izuzetno uvaženi za razliku od žešće devalvacije koja je opalila po nama. I što je najstrašnije, glumci se stide da to izgovore, jer oni imaju tu neku popularnost i nikad neće da kažu kako su, na primer, bedno plaćeni, a nema kuče za šta da ih ujede. To je strašno. Mi smo ljudi od poverenja kada počnu da se održavaju izbori, kad treba da nas izvedu na bine, a onda posle tropa, postoji li ta reč u srpskom jeziku?
Ljudi iz senke
– Igrao sam u predstavi "Kad su cvetale tikve" koja je zabranjena zato što je drug Tito održao govor protiv nje. Čovek čijim je ukazom napravljeno to pozorište, koji je bio lični prijatelj Bojana Stupice, pokušao je sa Ljubišom Jovanovićem da mu objasni da nije tačno to što su mu doušnici javili. On uopšte nije hteo da sluša. Sećam se te tragedije koja je zadesila Jugoslovensko dramsko pozorište, koje se posle toga dugo, dugo oporavljalo od skidanja te predstave.
"Golubnjaču" snimili s krova– Kad je igrana poslednja predstava "Golubnjače" u Novom Sadu ja sam postavio jednog organizatora na krov, iako je tu bilo ogromno obezbeđenje, tako da smo imali snimak "Golubnjače". I onda smo ga prezentovali ovde, u Gradskom komitetu Beograda, da vidi drug Stambolić da tu nema ništa od onoga što ovaj priča. A pošto su oni iz Gradskog komiteta Novog Sada i Beograda bili u nekakvom razmimoilaženju, onda je nama dozvoljeno da igramo u Beogradu. |
– A kad je ribana "Golubnjača" tu već nije bio drug Tito, ali su bili Titići, znate koji su isto umišljali da mogu sve i onda u čoveku izazovu toliki revolt da učini sve da ih ne posluša, da ih raskrinka. Oni to rade iz senke. Pošto gotovo da nije bilo čoveka kome se "Golubnjača" nije dopala, napravljena je komisija koja će da skine predstavu. Zamolio sam svog školskog druga Stevana Nikšića, koga sam malopre pomenuo za Kardelja i karte, da me poveže sa sekretarom gradskog komiteta, a to je bio čovek s kojim je on zajedno išao u onu partijsku školu u Kumrovcu, čini mi se. Razgovarali smo dva sata tražeći objašnjenje. I sekretar je meni na kraju razgovora rekao: "Ma, meni se predstava sviđa, ali mi je Dušan Popović naredio da je skinem i ja tu ne mogu ništa." Ukapirao sam o čemu se radi. Kritičar Vladimir Stamenković je u svom tekstu pomenuo Dušana Popovića, a Dušan Popović je bio glavni šef "Sterijinog pozorja". Nešto su se njih dvojica tu zakačili.
Jednom nogom u penziji
– Pozvao sam Dušana Popovića, zamolio ga da me primi, ostavio njegovoj sekretarici tri svoja broja u Beogradu, rekao da ću u svakom trenutku, kad bude hteo da me primi, ja za sat biti kod njega. Nikada mi se nisu javili, a čovek je, inače, odlično poznavao moje roditelje, njihov je vršnjak. Dolazio je kod nas u kuću i ja sam bio njegov stipendista. On me je stipendirao za studije u Beogradu na Pozorišnoj akademiji. E, onda je to dodatno izazvalo lavinu gneva. On je nama podmetao razne klipove. Ali smo izigrali "Golubnjaču" 100 puta u SKC-u. Bilo je dupke puno i bili smo presrećni što im to radimo.
– Oduvek sam bio simpatizer Demokratske stranke, s profesorom Dragoljubom Mićunovićem i profesorom Ljubom Tadićem učestvovao sam u predizbornim kampanjama, ali nikad nisam hteo da se učlanim u stranku. A vidite te moje kolege prevrtače koji su danas u jednoj stranci, sutra u drugoj, okrenu se u treću stranku, ušuškaju u četvrtu, to je za povraćanje. Neću ni da pričam o tome. Strašno. Kad ih vidiš, gaze i po profesiji, po svemu gaze. Sram ih bilo. Dođe mi da se učlanim, pa da izađem na TV duele sa ovim magarcima. Napsovali bismo se slatko.
– Pošto sam jednom nogom u penziji, sve više gledam šta je iza. Do juče sam gledao šta je napred. I nikako da pogodim. Sve mislim, biće bolje. Naradio sam se. Imao sam tu sreću da u životu nisam imao nekih velikih lomova, da tako kažem, sve je normalno. Imam mnogo prijatelja, posao koji volim, okružen sam ljudima koje volim, na to strogo pazim.
