Popularni "japanci" prošli bi kao i druga vozila gradskog preduzeća, zamazana i raštimovana, da darodavac – Vlada Japana – nije postavio uslov redovnog održavanja. Kao disciplinovana i nacija od reči, svaki put kada predstavnici zemlje izlazećeg sunca dolaze u Beograd oni ne budu lenji, već svrate u garaže GSP i obiđu poklon koji su 2003. darivali Beograđanima.
Da to nije puko istočnjačko cepidlačenje, govore primeri da je iz zemalja u kojima nisu bili zadovoljni načinom upotrebe poklonom, Japan povukao donaciju. Ozbiljni i pouzdani ljudi ne žele da se loša roba ili usluga ni na koji način vezuju za njihovu zemlju.
Darivali su Japanci i vozila za prevoz smeća, i skupocene medicinske aparate i računare, i projekat obnove hidroelektrane "Bajina Bašta", opremali srpska pozorišta, poboljšavali vodovodni sistem, pomagali u prevenciji raka… Uvek konkretno i precizno izvedeno. Prednjače i u pomoći poplavljenim područjima.
Kada su u vladinoj Kancelariji za pomoć poplavljenima nedavno priznali da još ni evro nisu dobili od silnih donacija koji su letos u Briselu na donatorskoj konferenciji mahali nekim velikim ciframa, pomenuto je i da će Vlada Japana svoje obećanje uskoro realizovati.
Obećano, realizovano, pa se ovih dana japanski ambasador Masafumi Kuroki uputio u valjevski kraj ne bi li s pet miliona evra pomogao obnovu poplavljenih područja u Valjevu, Loznici, Krupnju, Čačku, Osečini i Gornjem Milanovcu. Tamo ga je sačekalo tradicionalno srpsko gostoprimstvo i nemar državnih funkcionera. Njegova ekselencija ostavljena je na čekanju pola ure, jer je tamo neki državni sekretar iz Ministarstva poljoprivrede kasnio.
Šta zna Atila Juhas šta je pet miliona!
A bar kada su Japanci u pitanju morali bi da ispoštujemo nešto od državnog protokola i domaćinskog ponašanja. Njihova zemlja je udaljena od Srbije preko 9.000 km, pripadaju potpuno drugačijoj kulturi, religije nam nisu slične, o jezicima da ne govorimo. Formalno smo bili u ratu, ali nam se bajoneti nisu ukrštali. Japan prema dalekoj Evropi i malenoj Srbiji sigurno nema teritorijalnih pretenzija, a dovoljno su svesni ni da strateški uticaj ne mogu da šire preko humanitarne pomoći. Drugim rečima, njihove interesne zone na Balkanu su nikakve.
Sumnjičavi, kakve nas je istorijsko iskustvo napravilo, svako se od nas bar jednom upitao: "Zašto se, bre, ovi Japanci tako trude oko nas". Nema logike. Nema računice. Nema interesa. Nema zajedničkog imenitelja za širenje uticaja.
U našem slučaju, Japanci razbijaju odavno potvrđenu istinu da darovi nikada ne dolaze za džaba. Čak nam i njihove diplomate iskazuju tu vrstu poštovanja da u Beograd obavezno dolaze sa znanjem srpskog jezika, nasuprot pojedinim našim ekselencijama koji nisu u stanju da nauče jedan nemački ili francuski!
Kada se slože kockice poželjne meke moći, Srbija bi zemlji samuraja mogla da bude poslednja rupa na svirali. Uzimajući u obzir humanitarnu pomoć i donacije, takav zaključak je teško izvesti. Na drugoj strani, Japancima dugujemo bar toliko da ne kasnimo na zakazane sastanke na kojima se nama nešto daruje, a ne obrnuto.
Kada su prošlog japanskog ambasadora Tošio Cunozakija ovdašnji novinari upitali imaju li naša dva naroda uopšte nešto zajedničko, on je napravio fino poređenje. Podelio je ljude na trgovce, samuraje-ratnike i farmere. I Srbe i Japance je smestio u pola samuraji – pola farmeri.
Umešno i diplomatski laskavo. Naši zvaničnici ako već neće da budu diplomatski zahvalni, ono bar neka budu diplomatski pristojni.
