Nismo mi Srbi birali kojekakvu bagru i fukaru da nas izvlači iz bede i očaja – ne, ne – izabrali smo i dobili Aleksandra Vučića, jednog od retkih ljudi na svetu, ako ne i jedinog, kome su se Sjedinjene Američke Države izvinile. Ne, doduše, zbog bombardovanja i ubijanja naroda, ali zbog pogrešnog komentara američkog ambasadora u Beogradu Majkla Kirbija o stavu Srbije prema teritorijalnom integritetu Ukrajine.
Ukratko, Kirbi je rekao da mi nismo konkretno pomenuli celovitost Ukrajine, Vučić mu je podneo dokaze da jesmo, pa je stiglo izvinjenje američke ambasade. Iz Vučićevog kabineta je čak poručeno ambasadoru Kirbiju, "inače osvedočenom prijatelju Srbije", kako ga je nazvao premijer, da je Vučić nekoliko desetina puta izjavljivao kako naša zemlja podržava teritorijalni integritet Ukrajine.
Zbog čega priznavanje greške?
Dobro, kulturno je izviniti se, ali SAD, još uvek najjača zemlja na svetu, nikada nije vodila spoljnu politiku izvinjenjima, nego pretnjama. I oružjem.
Napravili su Amerikanci Osamu bin Ladena, pa se on odmetnu od njih i poruši im silne zgrade u Njujorku; ne izviniše se Amerikanci svom narodu što su stvorili teroristu koji ih je ubijao na sopstvenom tlu.
Poslaše Amerikanci nesrećne ljude u Gvantanamo jer su imali drugačiju boju kože od bele i nosiše brade (to su, valjda, univerzalne oznake za teroriste u SAD); ne izviniše im se Amerikanci što su ih hapsili k’o Nemci Jevreje (da ne bude zabune, govorim o hapšenjima, ne egzekucijama – prim.aut).
Bombardovaše Amerikanci Irak i navedoše da tamo ima svakojakog naoružanja kojim Sadam Husein može da uništi sve živo – Sadam ubijen, Irak pokoren, ništa sem peska (i možda "nešto malo" nafte) ne nađoše; ne izviniše se Amerikanci za bombardovanja, ubijanja i iživljavanja nad iračkim zarobljenicima.
Podržaše Amerikanci Arapsko proleće – Egipat, Tunis, Libija, Bahrein, Sirija, Jemen, Alžir, Jordan… Hosni Mubarak dao ostavku, pa je uhapšen, zatim je ubijen Moamer Gadafi, narodima u regionu danas gore nego što je ikada bilo, bombe eksplodiraju na dnevnom nivou i ubijaju desetine ljudi; ne izviniše se Amerikanci što su se mešali u unutrašnje stvari pomenutih zemalja i doneli haos (a odneli možda "nešto malo" nafte).
Slagao je koliko je težak i koliko ima drugačiju boju kože od bele (pogledaj pasus o Gvantanamu – prim.aut) američki predsednik Barak Obama – kad je branio Krim od Rusije primerom Kosova – koje se otcepilo posle referenduma održanim pod okriljem UN (?!); ne izvini se Obama Srbima zbog demokratskog sipanja soli na ranu.
Šta se to sada dogodilo da se američka ambasada u Beogradu izvini zbog pogrešnog komentara Majkla Kirbija o stavu Srbije prema teritorijalnom integritetu Ukrajine? I to bukvalnim rečima: Žao nam je zbog greške. Pa što baš nama da se izvini Amerika? I to zbog male, sitne greške u poređenju sa nesrećama koje su izazvali diljem planete?
Šta sad treba da radimo? Na čijoj smo mi, u stvari, strani? Za koga radimo? Da li za jedno izvinjenje treba da promenimo Ustav i odreknemo se Kosova? Da li treba Rusima da kažemo "ne" za Južni tok? Da samostalno ukinemo sebi povlastice koje imamo u trgovini s Rusijom? Da prodamo nekoj američkoj kompaniji, na primer, Železaru Smederevo za dolar, pa je otkupimo za 10 miliona dolara? Da usvojimo zakon o radu kojim ćemo mi, radnici, da plaćamo poslodavcima što radimo? Kuku lele, što nam se izvini, Ameriko?
Avaj, a šta ćemo sutra, kad nam se ambasador Aleksandar Čepurin izvini u ime Ruske Federacije zbog nečega?
