– Odmalena sam sa sobom vukla neku loptu. Igrala sam fudbal sa ocem Dejanom, koji je bio fudbaler i fudbalski sudija, i njegovim prijateljima. Otac je bio i član omladinske reprezentacije Jugoslavije. Najponosniji je što je igrao sa Piksijem. Rano je okačio kopačke o klin, ali je želeo da svoj san oživi kroz mene. Podržao me je, ne robujući predrasudama da je fudbal isključivo muški sport – kaže ova 28-godišnjakinja za "Vesti".
Boravak u Nišu, od 2002. do 2009. godine bio najteži i najbolji period u životu. Otišla je potom u Škotsku kod prijatelja. Glazgov siti je 2009. godine sa Mašincem igrao Ligu šampiona u Nišu. Pošto je operisala ligamente, Indira je bila domaćin i prevodilac. Ostvarila je odlične kontakte sa njima i oni su je pozvali da ode na probu. Pošto nije mogla da dobije papire, početkom 2010. godine rešila je da ode na Island. Uspela je da zaigra za Keflavik, u kome je provela jednu sezonu. Potom je igrala pet meseci za Glazgov rendžers. Zatim se vratila na Island potpisala ugovor na godinu dana.
– Tamo sam upoznala igračicu iz Amerike, koja je kasnije postala trener na koledžu u Ajovi. Dopalo joj se kako igram. Te 2011. počela sam da prikupljam papire za koledž Ajova Vestern. Kada sam se s Islanda vratila kući, igrala sam tri meseca u Crvenoj zvezdi. U međuvremenu sam dobila vizu i u januaru 2012. godine otišla sam u Ajovu gde sam bila do aprila, jer zbog godina više nemam prava da igram za njih – dodaje Indira.
Žali što nije završila studije psihologije. Ostalo joj je još godinu i po dana, ali je zbog fudbala "zamrzla" godinu. Po odlasku iz Ajove prihvatila je ponudu Švedske da igra za tim Asi If iz Kaliksa.
– Navikla sam se na nove početke. Švedska je za sada najbolja zemlja sa najboljim ljudima i najuređenijim sistemom. Ljudi su od reči. Ugovor mi je produžen i za sledeću godinu. U aprila 2015. odlazim na još jednu godinu, pa ću posle videti šta ću – veli Indira.
Ona je od 2005. član srpske reprezentacije, ali je zbog dve povrede kolena odigrala samo 35 utakmica. Na koledžu je bila druga po broju postignutih golova. Od 2002. do danas postigla je šezdesetak golova. Igraće dok bude mogla. Uzor joj je Ebi Vombat, nezvanično najbolja igračica sveta, koja ima 34 godine i koja i dalje igra. U budućnosti želi da se oproba kao trener.
Srpski hleb najslađi
Van Srbije uopšte ne jede hleb, ali joj je on u domovini najslađi, pa ga za tri nedelje pojede više nego inače za godinu dana.
– Jesam nostalgična, ali želim da sebi nešto bolje priuštim, pa ću pokušati da ostanem u bilo kojoj zemlji. Volela bih da to bude Amerika. Gde god da sam, biće mi bolje nego u Srbiji. Želela bih i da se svom ocu odužim za sve što je učinio za mene, jer je sebi mnogo puta nešto uskratio da bi meni pomogao – iskrena je Indira.
