Što se mene tiče, ja sam za odlazak u Evropu, ali ne baš sad, malo kasnije, dok prođe sezona mlade jagnjetine. Ne bih baš da u maju jedem nemački krompir i kupus, dosadni švajcarski fondi ili italijanske makarone. Neka nas malo ostave na miru; nismo još čestito ni proslavili što smo se oslobodili bivše braće, a već nas teraju nekom drugom u zagrljaj. Da pravo kažem – zaželeli smo se samih sebe!
Umesto "u Evropu, u Evropu, u Evropu!" čim osvane proleće ide mi se u Hercegovinu. Duž drumova ove stare zemlje Hercega Stjepana, koju od mora odvaja svega desetak tuđih kilometara, na svakoj krivini duž druma okreće se po jedno jagnje na ražnju. Putujem od ražnja do ražnja, mereći dužinu puta jagnjetinom na panju. Potrebno je biti vešt na tom putovanju i imati malo sreće da se stigne baš u trenutku kad gazda skida meso sa ražnja.
Jagnje na ražnju je mnogo više od jela – ovo je poziv na gozbu, sastanak sa drugim ljudima na putovanju, svečanost, vidljiv dokaz obilja i bogatog života, čiji komad može da priušti sebi i skromni putnik. Ono je vekovni san koji se može osetiti pod zubima.
Pre svega, po Zuki Džumhuru, hodočasniku kroz ove krajeve, najbolje je ono jagnje koje se napati dok se najede trave! To znači – planinsko jagnje, koje lunja kroz kamenjar za svakim zalogajem. Osim ukusa trava što rastu u ovom kraju, ukusa soli, mirisa podneblja i nečeg gotovo neobjašnjivog (što ćemo pokušati da objasnimo), u dobroj pečenoj jagnjetini mora da postoji i izvestan ukus zabranjenog rasipništva, ukus krađe iz burnih vremena, kad se do jagnjetine dolazilo samo nasiljem ili lukavstvom.
Jagnje na ražnju je vekovni simbol narodnih svečanosti i radosti (kad neko umre, jagnje se ne peče, već kuva), dok ga danas jedemo pokraj druma, kao da trošimo onaj vekovni san o blagostanju, kad će se jagnjad okretati na svakom raskršću, a ne samo na svadbama i krštenjima, ne samo na tuđem, vojničkom ražnju koji gladni gledamo iz prikrajka.
Da bi sve to osetio, putnik jagnjetinu mora jesti isključivo prstima, zanemarivši pribor za jelo koji mu servira gostioničar. Jedino tako meso sačuva svoju iskonsku vrednost; kad između zuba, nepca i trbuha nema drugog posrednika do ukusa istorije. Prsti su nam masni, a duša puna!
Kada sa mora krenete u brda, tačno na prvim planinskim prevojima duž obale, što poput bedema zaklanjaju prostore gustih, tamnih šuma i pašnjaka, završava se civilizacija ribe na gradelama, a započinje mit jagnjeta na ražnju – disciplina u kojoj smo neosporno prvaci sveta.
Imam za to i dokaze: jeo sam novozelandsku jagnjetinu u Americi, na prineti! Probao sam severnjačku jagnjetinu, koja je imala ukus stare govedine i englesku lojavu ovčetinu, čak i grčku i tursku jagnjad koja su nam najbliža po ukusu, ali ako nešto zaista zaželim kad sam duže od nedelju dana u svetu, onda je to sigurno tupi zvuk udarca satarom po jagnjetini na panju, kada frcaju komadići mesa, a rumena kožica kojoj je pivo poklonilo izuzetnu hrskavost, zapucketa pod zubima.
Šta čekate?
Vraćajte se iz Evrope!
