Za Liu Marketi (74) u Vićenci kažu da je sinonim za dobrotu! Ona je žena poznata po dobročinstvu, svima se, kad je to potrebno, nađe u nevolji i uvek je spremna da nesebično ponudi pomoć kome god je ona neophodna. Svoju humanost dokazala je i kad je poplava snašla Srbiju, maja 2014. godine, Lia, koja za sebe kaže da je polujugoslovenka, odmah je okrenula telefon da pita “treba li nešto” i kako može da bude od koristi srpskoj zajednici u Vićenci.
Lia je po majci Jugoslovenka i tako voli da se izjašnjava, kako sama priznaje, iz nostalgije. Rođena je godinu dana po završetku Drugog svetskog rata, 19. oktobra 1946. godine. Njena majka, Matilda Papo, rodom iz Sarajeva, sticajem ratnih okolnosti obrela se u Italiji. Bežeći iz okupiranog Sarajeva, posle duge odiseje dospela je sa majkom i ocem u Oderco, gradić na severu Italije. Tokom Drugog svetskog rata Matilda Papo je srela svoju drugu polovinu, bezglavo se i bespovratno zaljubila.
Ratna ljubav
Moderni Romeo-Ecio i balkanska Julija – Matilda zavoleli su se u vihoru rata, ona prelepa sedamnaestogodišnja devojka, a on mladi apotekar i oficir.
Život je napisao njen roman, bolan, ali istovremeno i lep, sa srećnim krajem. Posle smrti Matilde Papo, njena unuka Klaudia pronašla je dve sveske, to je u stvari bio dnevnik koji je ona vodila čim je stigla u Oderco. Dnevnik je pisan na srpskohrvatskom, koji Matildini potomci, nažalost, nisu nasledili.
– Često sam išla u Jugoslaviju. I sada taj prostor tako zovem. Išla sam u Bosnu, u Sarajevo, tamo sam ostavila srce. Imala sam rodbinu tamo, ali nažalost, kad je rat počeo svi su se moji rođaci osuli po svetu. Imam jednu rođaku u Beogradu, ali sam izgubila svaki kontakt s njom, ne znam da li je uopšte još živa – započinje svoju priču za “Vesti” Lia.
Poslednji put u Jugoslaviji, odnosno u Bosni, bila je pred početak rata, 1991. godine pred sam taj, kako kaže, sramni raspad Jugoslavije.
– Moja neprežaljena domovina. Ubijena je jedna zemlja. Ni
dan-danas ne mogu da poverujem da je takav zločin počinjen. Zločin bez kazne. Volela sam tu moju drugu domovinu, jer nas je, mene i brata, moja majka tamo vodila sa strahopoštovanjem i nasledila sam taj osećaj i ljubav za drugu domovinu. I danas u mojoj kući se jede sarma, kao uspomena na vreme kada sam letnje raspuste provodila tamo. To su bila druga vremena, sigurnija i srećnija i u čitavom svetu bilo je više solidarnosti i međunarodnog poštovanja – sa žalom govori naša sagovornica.
Lia još pamti sve letnje raspuste provedene u Sarajevu, šetnje sa rođacima na Baščaršiji…
– Igrali smo se na Miljacki, koliko puta sam raskrvarila kolena i pocepala hulahop čarape. Boško me je vodio na tulumbe, hurmašice i baklave. Ćevapi, pite i burek neće nikad prestati da me sećaju na Vikicu, sestru od tetke. U mojoj kući sa poštovanjem još čuvam svesku sa receptima koju je moja majka ljubomorno sakrivala od nas dece, kako je ne bismo oštetili i poderali stranice. Jednom prilikom mi je rekla da je ta sveska nešto važno što će ostati posle nje i da je to velika i neraskidiva spona sa balkanskim korenima. Posle njene smrti 2004. sam u potpunosti shvatila poruku njenih reči. Kuhinja je identitet jednog naroda – priča humanitarka.
Takmiči se u plesu
Kaže da je sa rođacima naučila da komunicira uz pomoć rečnika i da se od njega nije odvajala prvih godina.
– Kad god sam se uželela nekih posebnih kolača, a pogotovu baklava, utrkivali su se da mi ispune želju – s nostalgijom se priseća slatkiša iz Bosne Lia Marketi.
Ona ne odustaje i planira da na proleće opet poseti Bosnu.
– Odavno me ta želja “mori”. Trebalo je ovog leta da odem, isplanirala sam sve, ali su me virus i čitava svetska zdravstvena situacija sprečili u tome. Moja deca, Paola (44), Klaudia (42) i Stefano (40) išli su u Jugoslaviju vrlo rado, jer je to zemlja njihove babe i njihovog dede. Moj otac je bio, da tako kažem, biljar, na Baščaršiji je imao prodavnicu, neku vrstu biljne apoteke. Tako sam i ja nasledila tu vrstu ljubavi za lekovito bilje, pa sam kasnije studirala i završila farmaciju u Padovi – objašnjava Lia.
Sada apoteku vodi njena ćerka Paola, jer se ona posvetila plesu i otkad je u penziji, provodi vreme putujući na takmičenja.
– Tu ljubav koju smo nasledili nastavljamo da gajimo i prenosimo sada na moje unuke – dodaje ona.
Roditelji uvek u mislima
Govoreći o svojim roditeljima Lia ističe da je njihova priča uvek prati.
– I kad god me spopadnu neke crne misli ili klonem duhom, odmah se setim kroz koje su muke i teškoće prošli oni. Iz tuđih muka treba da izvlačimo pouke i da se moralno i duhovno kalimo, jer nam predstoje teška vremena neizvesnosti i iskušenja. Živela sam u najvećem procvatu i prosperitetu kroz koji je prolazila Italija i celokupna Evropa, ali sad se jako čudne stvari dešavaju na svetskom nivou, pa sam zabrinuta za moje unuke, a imam pet lepih unuka – ispričala je naša sagovornica.
Narod rođen za sve!
U samom centru grada, takoreći u srcu Vićence, Lia je otvorila centar za kulturna dešavanja i manifestacije Centro Iod, koji je uvek širom otvoren za sve ljude sa Balkana.
– U prostorijama centra pet-šest puta sam ugostila pesnikinju Karlu Galvan i to iz jednog jedinog razloga – jer su joj knjige bile na srpskom jeziku. Svirao je tu i Ivan Dragičević sa svojim bendom. Bila je i Rada Rajić Ristić (potpisnica ovih redova), ona je tu skoro konstantno prisutna, promoviše knjige pesama, i bend iz udruženja Vidovdan sa divnim pesmama o Kosovu. A plesnu školu vešto i spretno vodi Marija Miletić, veoma talentovana, i draga devojka. Vi ste narod, rođen za sve, pardon, mi, jer sam i ja deo tog naroda – zaključuje Lia Marketi.
